Heroj naše dece

by Milica Čačić Marinković

Ime:  Igor Jurić.

Zanimanje:  Tata.

Stanje:  Tužno.

Snaga:  Nemerljiva.

Želja:  Da njegova Tijana večno živi.

 

Leta 2014. godine dogodio se strašan zločin. Nepovratno je utihnuo zvonak glas petnaestogodišnje devojčice. Njeno violončelo je ogluvelo. Suze sestre, majke, oca, drugova, rodjaka, učitelja, prijatelja, poznanika, pa i nepoznatih ljudi nisu uspele da vrate Tijanu  Jurić u život.

Od jauka njen otac Igor je odlučio da ovaj svet učini boljim, bezbednijim i lepšim za svu decu. Iz neprebola odlučio da radi plemenite stvari. Zahvaljujući svojoj “Tići” postao je čovek koji više ne poznaje pojam reči “strah”. Postao je HEROJ. Moj. I celog sveta. Bez maske i plašta. Nastavi čitati „Heroj naše dece“ →

Priča o savesnosti

by Milica Čačić Marinković

Subotnje popodne – vreme odmora i sagledavanja mojih dnevnih, nedeljnih, mesečnih pa i godišnjih planova i obaveza. Razmišljam, slažem  uradjeno, premeštam buduće poslove u nove fascikle i odjednom u svest mi uleti rečenica iz kultne serije Radiotelevizije Titograd iz 1988. godine – „Đekna još nije umrla, a ka’će ne znamo“:

E, moj Radosave!

Seriju je režirao Živko Nikolić,   snimana  je na na crnogorskom jeziku i prati život jedne porodice u zabačenom planinskom selu, koja potpuno jednostavne  situacije rešava na najteži  mogući način.

To je to, rekoh sebi. „In medias res“  veli  latinska poslovica.   „U sridu“ kažu Dalmatinci. Nastavi čitati „Priča o savesnosti“ →

Nada Bošnjak

by Milica Čačić Marinković

Draga Milice, pozdrav iz Osijeka,

dugo nisam pročitala tako dirljiv opis ljubavne priče ljudi koje sam znala i voljela. Hvala vam, oživjeli ste uspomenu na jednu veliku ljubav.

Teško da ću moći prenijeti sve emocije o Anti i Slavici kao što ste vi to uspjeli u ovom tekstu koji sam slučajno pročitala na Ivankinoj stranici. Ono što je mene dirnulo u vašoj objavi  je ta lijepa, ljubavna priča mladog para, uporedjena s nekim literarnim ili filmskim pričama. Ova naša je živa, poznavali smo i voljeli te ljude, ostavili su trag u našim životima i zbog toga ne pišem da su pokojni. Ako su mogli Šekspir, Dante, Tolstoj i Jesenjin pisati o stvarnim ili izmišljenim likovima i njihovim ljubavima, onda mogu i ja i vi, Milice pisati i podijeliti uspomenu o ljubavi dvoje mladih.

Ante i ja,  gledano na rodoslovlje, vjerujem četvrto koljeno, ali sam mišljenja da je nekad i dalek rod blizak kao rodjeni brat. Nastavi čitati „Nada Bošnjak“ →

KĆERI MOJA, GDE JE TEBI ŠEŠIR?

by Milica Čačić Marinković

Samo jednom u životu mi je mama postavila ovo pitanje!

Odgovaram još uvek. Kad  ne znam kako da rešim neki problem, stavim šešir, uspravim se na štikle  i kažem sebi:  Jaka sam!

Neću spominjati koliko godina je nema. Mnogo. Otišla je zauvek  ledene i snežne februarske  noći  drugoga dana nakon što smo Slavica i ja provele celi dan uz njenu bolesničku postelju. Jedna  od nas  joj je masirala noge, druga ruke. Njena periferna cirkulacija  je slabila. Srce nije uspevalo da „dobaci“ do prstiju. Tiho smo razgovarale i uporno svojom toplotom grejale njene ruke i noge.

„Samo da otopli pa ću ja kod Save u Jesenicu. Tamo mi je najbolje. Tamo lakše dišem. Nedostaje mi  voće, ali znam kako ću to rešiti“ planirala je otputovati  u blizinu Plitvičkih jezera kod sestre.

Kratki zimski dan se bližio kraju, Slavica i ja smo završavale posetu. Nastavi čitati „KĆERI MOJA, GDE JE TEBI ŠEŠIR?“ →

Za tvoj treći rođendan Mia

by Milica Čačić Marinković

Napunila si  tri godine, mila moja,  velika devojčice, vreme je da  baka nastavi  pričati! Kako večeras  početi bajku uspavanku?

Pa to je bar lako!

Sve bajke imaju isti početak:  Jednom davno, davno  pre mnogo godina i daleko  preko sedam gora i  sedam mora  postojalo je kraljevstvo  radosti  i smeha.  Kralj, kraljica, princ, princeza i svi podanici u tom kraljevstvu su nosili osmeh na  licu kao znak odanosti ….

Ti si mila nedavno  dobila najlepši zamotuljak radosti sa imenom sestrica  Jelena. Čuvaj je malena, milena moja, osmehuj joj se svakoga trena i ona će od osmeha naočigled rasti.

Pričaću ti o princu  i princezi iz spomenutog kraljevstva.

Zamisli, princ se  zove  Željko kao tvoj i Jelenin tata, a princeza Ksenija, kao tvoja tetka.  Možda su to baš oni iz vremena kad su bili mali. Princ je bio mnogo prinčevast,  ljubopitljiv, dobar i opširan,  što bi rekli rodjaci iz Benkovca.  A ko im je kriv što brzo govore i kratko odgovaraju na pitanja? Princeza nije bila kao ona iz bajke o princezi na zrnu graška, nego devojčica sa kovrdžama  i veselim okama.

Nastavi čitati „Za tvoj treći rođendan Mia“ →

Viri Vetar

by Milica Čačić Marinković

Osećam se svečano danas. Ulazim u  svoju tajnu.  Dugo je nosim u sebi. Zapravo, nosim  je od dana  svog  rodjenja. To je moje drugo ja.  Zovem se Riki.

Ali, hajde da počnemo od početka.  Priča je vezana  za  porodicu moje majke Ruže.

Mama je rodjena  godine 1931. kao jedno od devetero dece Sime i Milke Bobić u selu Dabar, općina Otočac, Lika, Hrvatska.  Mesto njenog rodjenja se spominje od 1379. godine. U srednjem veku u njemu su živela plemena Dabran i Zagorac.  Godine 1527. odigrala se na tom prostoru  velika, odlučujuća bitka i Turci su poraženi.  Povukli su se prema Maloj Aziji.   

Mesto nije dobilo naziv po zdepastom glodaru istog imena. Naime, dabar označava kotlinu koja je duboko usečena usred visokih obronaka. Takva dolina ima oblik korita i nema vode. Reč je praslovenskog porekla, izgovara se različito od reči koja označava životinju. Kad se kaže Lički Dabar, ono prvo A se izgovara kratko,  kao da se proguta prvi slog. Dobro zvuči kad se kaže Dabrani, stanovnici Dabra. Nastavi čitati „Viri Vetar“ →

Jojica

by Milica Čačić Marinković

Početak  je decembra, očekuje se sneg.  Moj unuk Marko sa svojih sedam godina pomno prati vremensku prognozu i  kaže da se očekuje snežni pokrivač debljine deset santimetara. Jedva čeka  zimske čarolije: grudvanje, sankanje, pravljenje Sneška Belića.

A da li je uvek bilo tako?

Vratiću se u mislima u  1991. godinu.  Leto smo proveli na otoku Pagu, prešli mostom u Ravne kotare, divili se bogatom rodu breskvika u okolini Zadra, posetili Benkovac, drage rodjake i prijatelje;  zaronili u Karinsko more, duboko udahnuli borovinu Like u Buniću i Kozjanu i orosili se kapljicama Plitvičkih jezera.

Krajem toga leta počinje kovitlac  vihora rata na Balkanu. U kuću nam dolaze poznanici, prijatelji. Beže. Strah je ušao u ljude. Kilometarske kolone automobila na cesti ispred kuće  prema graničnom prelazu Bački Breg. Dušan polazi u prvi razred osnovne škole, Miloš u zabavište. U dečju sobu, popularni schmeterling (leptir soba), useljavaju se Djuro i Jelena, pa dečji kreveti i pisaći stolovi postaju nedostupni za decu. Sve se menja. Strašno menja. Nastavi čitati „Jojica“ →

Stari Orah

by Milica Čačić Marinković

Postoji u Bezdanu jedna kafana pod imenom Ven diofa, u prevodu  Stari orah, u još boljem , bezdanskom prevodu “Kod Drobine”. Svi Bezdanci znaju gde je – Somborski put, krivina u jednosmernom delu ulice. Pamte prostorije kafane igranke,  devojačke i  momačke poglede, budne oči mama, tetaka i strina koje su pratile devojke na ples. Pamte   “koszorucske” plesne škole, subotnje „venčiće“ koje je tokom letnjeg raspusta  držao bračni par  Selig  i njihovu veselu “mazurku”. Pamte balove: novogodišnji, vatrogasni, školski, lovački, pecaroški, narandža, seljački, štamparski, osmomartovski, zanatlijski;  sigurno ću neki slučajno preskočiti, ali sigurno neću “Batyu bal”. Svako u zavežljaju na štapu (kao kad se ide u svet) ponese od kuće hrane, pića, kolača, a “Kod Drobine” ga čeka dobro društvo i muzika. Ples do zore i trpeza  šarena od raskošnih seljačkih đakonija. Rekla bih da se iz ovog izrodila i manifestacija koju u Bezdanu svake godine organizuje Turistička organizacija.

I neka, tako to treba. Tradicija, sadašnjost i budućnost. Nastavi čitati „Stari Orah“ →

Najlepša ljubavna priča

by Milica Čačić Marinković

“Kada se jednom moje srce

razbije u najsitnije komadiće,

znaj, draga, da će te svaki od njih,

ljubiti kao hiljadu srdaca”   (Muhamed Šans-ed-Din Hafiz)

Ante                                     24.9.1971.

 

Sedamdesetih godina prošlog veka u bioskopima širom sveta prikazivan je film “Lowe story” snimljen po romanu Eriha Segala.  Glavne uloge su tumačili Ali Mek Grou i Rajan O’Nil. Bila je to romantična drama modernog vremena.  Zbivala se na prestižnom američkom univerzitetu i osim osnovne teme ljubavi i odanosti, sadržavala je i zaplete zbog bolesti, bogatstva i siromaštva. Film je urađen maestralno, dobar scenario, pratila je, možda, još bolja muzika. Nastavi čitati „Najlepša ljubavna priča“ →

Glas anđela – Tijana Jurić

by Milica Čačić Marinković

Prve julske večeri ove 2017. godine  prisustvovala sam nesvakidašnjem dogadjaju. Ispunio  je nežnošću,  dobrotom, tugom i lepotom moja čula i animirao damare svih  mojih ćelija milinjem andjeoske sveprisutnosti. Svako ko je te večeri  bio u Bajmoku, gradiću na severu Bačke na potezu od Sombora prema Subotici,  može to potvrditi. Tiho, svečano, savršenim, svemirskim redom pristizali su, mladi, stari, ili sredovečni  na mesto zbivanja pod nebeskom kapom bez ikakvih gradjevinskih prepreka.  Zvezde tinjalice su svakom bile ukras na glavi. Blagi izrazi lica, prijateljski zagrljaji,  pogledi saosećajnosti, najčešće bez puno reči, ispunjeni samo jednom željom: ovo letnje veče mora biti i blago, i  bolno lepo, i mirno bez oluje. Mora se čuti glas andjela. Nastavi čitati „Glas anđela – Tijana Jurić“ →