Kategorija: Putopisi

Peta putopisna priča sa petog kontinenta.

O Adelaidu, petom gradu po veličini u Australiji. Znači, najmnogoljudniji je Sidnej, zatim Melburn, pa Brizbejn, Pert i peti sa jedan million i dvesta hiljada stanovnika  je Adelaid. Veći je od Kanbere, glavnog grada Australije. Civilizovan i miran, administrativni je centar Južne Australije, osnovan 28. decembra 1836.  Nalazi se na obali Indijskog okeana, a ime je dobio po nemačkoj princezi Adelaidi od Sachsen Meiningena. Princeza se udala za britanskog princa Vilijama, sina kralja Džordža III iz dinastije Hanover. Njih dvoje nisu imali muških potomaka pa, nakon Vilijamove smrti, na britanski presto stupa nećaka Viktorija sa kojom za Britaniju počinju slavna “viktorijanska vremena”.

Klima u Adelaidu je izrazito suva sa dugim, vrelim letom i vrlo blagom zimom, tako reći bez temperatura ispod nultog podeoka Celzijusove skale. Takva klima je pogodovala mladom engleskom pukovniku Vilijamu Lajtu, koji je bolovao od tuberkoloze, da se naseli upravo na tlu ovog grada  i napravi osnovni plan izgradnje po svojim vojničkim idealima. Nastavi čitati „Australia 5 – Adelaide“ →

Najkasnije otkriven, ili kako to Zapadni Univerzitet u Sidneju kaže okupiran, osvojen, najudaljeniji, izolovan i pošteđen ratova – australijski kontinent je zapravo svet za sebe.

E sad, ako si sam sebi neprijatelj onda udaraš neštedimice. Pokazaću to na običnom primeru zečeva u Australiji. Problem sa zečevima je klasičan primer nerazumne ljudske intervencije u jedinstvenom ekosistemu sa dalekosežnim posledicama.

Postoje dobra/loša dela koja čovek učini pa se neko povede njegovim primerom i ima nagradu/kaznu za to delo, a onome ko je to prvi učinio i podstakao druge ljude od svakog narednog ide i njemu nagrada/greh. Pamtim jednu narodnu izreku na ikavskom narečju: Jedna šteta, a stotinu grija (grehova). Nastavi čitati „Australija 4 – Ograda za zečeve“ →

Putujemo dalje. Do Kanbere.

Zapravo, odavde je trebalo početi moje putopisno lutanje po Australiji.

I Dušan je odavde pošao.  Kuća i toplo gostoprimstvo porodice Kolundžija postala je njegov drugi dom na ovom kontinentu. Kako pre šest godina, tako i danas. Pa i za nas, njegove roditelje. Ovaj grad je građen sa namerom da bude glavni grad Australije. Nikola i Rada su rođeni da jednostavno budu dobri, sa  širokim osmesima razumevanja i zagrljajima podrške. Imali su oni  kroz svojih pet-šest decenija života velika putovanja i velike odluke. Počev od Apatina odakle potiču, Kanbere gde su gradili  i stvarali život, Londona  gde im žive deca, Tajlanda, Maldiva, Grčke i vaskolikog sveta turističkih destinacija kuda su hodili, do svakodnevnih susreta sa komšijama iz ambasada, bilo da su ambasadori ili osoblje i izgnanika sa prostora ex-Jugoslavije kojima je trebala pomoć u novom, nepoznatom svetu. Kolundžije su veliki ambasadori svih domovina.
Nastavi čitati „Australija 3 – Kanbera“ →

Evo me, tu sam. Nastavljam priču!

Prebiram u mislima trenutke pre ateriranja na australsko tlo. O čemu sam razmišljala? Kako sam se osećala? Šta sam želela?

Kada bih na sve ovo morala odgovoriti samo sa jednom reči, rekla bih – NEOPISIVO.

Nema te reči koja može opisati roj različitih misli, mešavinu osećanja, orbitu želja, a pritom si “ni na nebu, ni na zemlji”. A u vodi ispod, duž  severoistočne obale Australje, iznad koje smo leteli u pravcu Sidneja, hiljade posebnih koralnih grebena dužine više od 2.000 kilometara. Nastavi čitati „Australija 2“ →

Jednoga će dana i ovo biti sećanje. Sada je stvarnost.

Nalazim se na najmanjem kontinentu na svetu, a, zapravo, u mom srcu, telu i duši  ovo kopno ima svoju  dimenziju koja se ne meri.  Za nekoliko meseci  ću napuniti šezdeset i pet godina. Videla sam i živim  Evropu, zatim, preko Crnog mora slutila  sam Aziju,  sa Tenerifa maštala, gledajući u blizinu Afrike, a  čini mi se da sam  u detinjstvu nebrojeno puta u snovima doživljavala baš Australiju.

Kakav je to bio san!  Skokovit.   Kao kengur kad odskoči  pa doskoči.  Kažu da deca rastu dok u snu lete.  Izgleda da nisam dovoljno sanjala, jedva sam prerasla sto šezdeset santimetara. Zato celi život i budna sanjam. Nastavi čitati „Australija“ →

Postoji u Bezdanu jedna kafana pod imenom Ven diofa, u prevodu  Stari orah, u još boljem , bezdanskom prevodu “Kod Drobine”. Svi Bezdanci znaju gde je – Somborski put, krivina u jednosmernom delu ulice. Pamte prostorije kafane igranke,  devojačke i  momačke poglede, budne oči mama, tetaka i strina koje su pratile devojke na ples. Pamte   “koszorucske” plesne škole, subotnje „venčiće“ koje je tokom letnjeg raspusta  držao bračni par  Selig  i njihovu veselu “mazurku”. Pamte balove: novogodišnji, vatrogasni, školski, lovački, pecaroški, narandža, seljački, štamparski, osmomartovski, zanatlijski;  sigurno ću neki slučajno preskočiti, ali sigurno neću “Batyu bal”. Svako u zavežljaju na štapu (kao kad se ide u svet) ponese od kuće hrane, pića, kolača, a “Kod Drobine” ga čeka dobro društvo i muzika. Ples do zore i trpeza  šarena od raskošnih seljačkih đakonija. Rekla bih da se iz ovog izrodila i manifestacija koju u Bezdanu svake godine organizuje Turistička organizacija.

I neka, tako to treba. Tradicija, sadašnjost i budućnost. Nastavi čitati „Stari Orah“ →

Zanemarimo za trenutak činjenicu da nisam baš  pravi pisac  i  neka ne bude  ni pravo putovanje, neka to bude moj prvi korak u život.  Pisaću malo o istorijatu i malo o sadašnjem trenutku mesta u kojem sam rodjena. Budućnost će pisati nove generacije.  Na, na, na: Bezdan ima reč!

Jednom davno u “Politikinom zabavniku”  na pitanje koje mesto u Jugoslaviji nazivaju “Mala Venecija” odgovor je glasio – Bezdan. Da bi ušao u Bezdan moraš preći most. Drveni, metalni, monumentalni – svejedno. Evropska reka Dunav, zatim mreža od sedam kanala i rečica Plazović (Kidjoš)  sa ogromnom količinom vode, biljnim i životinjskim svetom čine vodenu zavesu, vodeni put i žile kucavice ovog kraja. Desetak procenata teritorije Bezdana čini šumski pojas, uglavnom listopadnog drveća pa sa vodotokovima čini izuzetno zdrav i lep okvir ovom “vodenom naselju” . Nalazi se tačno na polovini toka reke Dunav, tačnije na njenom  1425. kilometru od ukupno 2850 km koliko je dugačak od izvorišta Švarcvald u Nemačkoj do Crnog mora u Bugarskoj. Da ne zanemarimo ni suvozemne puteve: Bezdan je udaljen i od Beograda  i od Budimpešte isto – 200 kilometara. Nastavi čitati „Bezdan – prvi korak“ →

Bilo mi je 46 kad sam doživela infarkt srca. “Milice, vi ste tako mladi za infarkt”, rekao je doktor. Izdržala sam. Nakon godinu dana uradjena mi je revaskularizacija miokarda. Dobila sam “bypass” od dela moje arterije mamarie, obzirom da se infarkt odigrao na račvanju krvnih sudova pa bi vena bila slaba za premošćavanje. Na oporavak sam upućena u Rekreacioni centar  Zlatar. Pošla sam.

Zima tek što je minula u malom mestu na tromedji Hrvatske, Madjarske i Srbije gde živim od svog rodjenja.  Početak aprila i početak setvenih radovi u ravnici gde je prvi korak jednak sa poslednjim i gde pojam eha ne postoji. Razlije se svaka izgovorena reč, svaki šapat i zov u tišinu izmedju neba i nepreglednih polja Plodna ravnica prima seme i nesebično daruje plodove kad za to dodje vreme. Navikla sam na mirni tok reke Dunav i mrežu kanala izmedju Dunava i Tise. Uživam u moru listopadnih šuma i kad zazelene u rano proleće, i kad sa svojim bogatim krošnjama podare hladovinu tokom vrelih letnjih dana, i kad u jesen zašaraju vidik veselom paletom žutih, rumenih i smedjih boja listova, i kad u zimskim danima zbace te odore da bi primile inje, sneg i huk vetra što duva panonskom ravnicom. Nastavi čitati „Priča o Belom Anđelu – putopis“ →