by
Kiši malo u spoju Panonske nizije i Alpa, ali u mojoj duši sija najblistavije sunce. U kući sam Ivice, sina mog strica Frane. Osećam da sam preskočila vekove i uživam u toplini ekstravagantnog kamina sa pravim cepanicama u dnevnoj sobi futurističke ambijentalnosti, sve u staklu, ugodnoj kožnoj garnituri i decidnoj profinjenoj lepoti.
Počinje susnežica, uskoro će sveg. Biće veselo, kaže Ivica. Baš dobro. Pravi planinski ugođaj. Januar je 2017. godine. Moje šezdesete godine teku, sretna sam, ispunjena ljubavlju. Nemerljivo je i ni sa čim uporedivo. Izdvojiću trenutak pred polazak u Grac. Moja unuka Minja stoji predamnom i čeka da je ljubim. Jednom, dvaput….sedmi put. I sad mi se plače od lepote.
Ovde je sve drugačije. Ivica vodi telefonsku konferenciju sa svetom na engleskom. Fejsbuk, društvena mreža mi omogućava da sa mojim sinom Dušanom pričam kao da Australija nije udaljena desetine hiljada kilometara.
Evo ga pravi sveg, krpice belog tkanja pročišćavaju ionako čist vazduh. Znam da su ovo izuzetni trenuci. Volim ovu sadašnjost. Moja je i lepa. Ne dugujem prošlosti, budućnosti se ne bojim. Dala sam joj krila. Dušan i Miloš su odrasli, imaju svoje porodice i sad „putuj igumane, za manastir ne brini“. Marko i Minja su moje zvezdice kao fenjeri. Očekujem još nekoliko takvih blistavih svjetiljki. Dajem im moje ogledalo i uživam plodove drveta života. Osmeh i zagrljaj najbolja su i najlepša plata.
Sećam se jednog dogadjaja iz djetinjstva. Nekoliko godina kod nas u Bezdanu je živeo naš rodjak Ante Žeželj iz Benkovca. Radio je u sirkari i bio „momak od pogleda“. Lep, mlad, kuštrave kose, nasmijanih očiju, tamne puti i lepih, belih zuba. Jednom reči Dalmatinac. Margita, četrnaestogodišnja devojčica je bila njegova ljubav. Imao je na nadlanicom leve ruke u polukrugu izmedju palca i kažiprsta istetovirano njeno ime. Nešto tu nije išlo kako treba. Ante je odlučio otići u Australiju. Ljubav je ostala. Nakon dve godine iznenada se vratio.
Bila je zima. Snega je bilo u visini više od metra. Sedeli smo u toploj kuhinji za stolom i kartali se porodično. Tablić. Sabiranje do četrnaest. Pa ko pobedi. Ugodna zimska zabava. Čuje se lavež jazavičara Bobike. Zgledasmo se. „Bobika laje kao da je Ante na kapiji“. Ne – to zvuči neverovatno. Tata odlazi da otključa kapiju. Na ulici stoji Ante. Nasmijan i smrznut. Bobika ga je prepoznao nakon dve godine. Raduje mu se i oglašava poznatim lavežom. Da dodam, Bobika je imao lavež za nas ukućane, lavež za one koji ga vole i koje on voli, i onaj neprijatni, odbrambeni ili napadački lavež sa potpuno nepoznate osobe.
Ljubav je opet ostala u Bezdanu. Ante i danas živi u Australiji.