Rođena sam 1942. godine. „Moja generacija ’42“, pevao je Kornelije Kovač. Odrasla sam na beogradskom asfaltu kod tetke Mire, univerzitetske profesorice. Adresa je bila Beograd, Terazije broj 41. Završila sam Filološki fakultet na odseku Srpskohrvatski jezik i književnost. Moje prvo nastavničko mesto je bila osnovna škola u Bezdanu. Godina 1966.
Još su u mojoj glavi zujali tramvaji i trolejbusi, još sam u mislima žurila na koncerte i pozorišne predstave, još je pucketala filmska traka „Višnje sa Tašmajdana“ i čitale su se u „Bazaru“ „Beleške jedne Ane“ Mome Kapora, a nisam ni slutila da puštam korene u vojvođansku ravnicu i da odavde nikad neću otići. Život u selu je za mene bio pravo otkrovenje. Sve mi je bilo minijaturno: kuće, ulice, škola, pijaca, samo su ljudi bili veliki. Do tad nisam doživela da me na ulici svi susretljivo pozdravljaju kao da sam im već odavno poznanica i prijateljica, mada ih ja prvi put vidim. Toplina kojom su me primili u školi i bistre seljačke glavice u koje sam ulivala znanje o padežima, jotovanjima i palatalizacijama, zadržali su me na ovom mestu zauvek. U svakodnevnom životu, jedino nisam nikad naučila da vozim bicikl.
U Bezdanu sam upoznala i svog budućeg bračnog druga. Stigao je, kao i ja, iz većeg grada da predaje fizičko vaspitanje i ostao. Zapravo smo ostali zajedno, dobili stan i rodila sam sina. Bili smo par pedagoga posvećenih svom poslu u punom smislu te reči. Svi moji učenici sa uspehom su polagali prijemne ispite iz srpskog jezika pri upisu u srednju školu, a neki od njih su postali i vrsni učitelji, nastavnici i profesori srpskog jezika. U rukometu i kajaku Bezdan je dao evropske i olimpijske sportiste, zahvaljujući nastavničkom i trenerskom radu mog supruga.
Tridesetak godina nakon mog dolaska u Bezdan, nestalo je čari šezdesetih, sedamdesetih. Boje Dunava i šume oko Bezdana nisu više bile lepe kao pre. Kao da je sve postalo bezlično i sivo. Umesto cvrkuta ptica čuli su se pucnjevi i topovske kanonade. I u mom životu sve je počelo da puca. Iznenada su mi otkrili karcionom dojke, munjevito me odneli u bolnicu, uradili mastektomiju, penzionisali me i oteli sve što sam do tada volela. Okrenuta svom telu, shvatila sam zašto rak nazivaju podmuklom bolešću. Živela sam sa njim godinama, ali ga nisam bila svesna. Kada sam počela da živim i radim u Bezdanu, sa sobom sam donela i sleng iz Beograda. „Kretenu“, „akrepe“ govorila sam kad sam bila ljuta, a deca su se smejala. U trenucima iznenađenja, zbog svoje bolesti osećala sam da su me snašli moji „akrepi“, „kretenčine“, „idioti“. Zašto je to moralo da se meni dogodi? Ili se to meni i nije dogodilo? Možda je to sve greška? Zavoji su sakrivali ono što mi je urađeno na dojci, NATO bombe su padale po mojoj domovini, a ja sam bila zbunjena.
Dani provedeni u bolnici nakon operacije pokazali su da imam veliku podršku od svog supruga, sina, prijatelja, komšija i svih koje sam ikad poznavala. Pažnja i nežnost, koju mi je suprug u tim trenucima pružao, bila je za divljenje. Izgledalo je da deo mog bola preuzima na sebe i tako mi pomaže. Bolnička soba i odeljenje na kojem sam ležala brujala je od šapata i čuđenja kako to svaki dan dolazi i po nekoliko puta u posetu i ispunjava mi svaku želju. Oporavak je tekao dobro, rez je uredno zarastao, hrana mi je prijala, pa sam kući pošla malo ugojena i sa obaveznom šminkom, koju mi je on doneo odmah posle operacije.
U to vreme naš sin je bio na studijama u Novom Sadu, a suprug je otišao da radi u inostranstvo. Nakon nežnih i utešnih dodira posle operacije, po dolasku kući, sve se promenilo. Između nas je nestalo svake komunikacije. Razgovor je sveden na minimum. Telesni dodiri ispod minimuma. Nikada nije video ožiljak, nikad više nije upitao šta se događa u mom telu. Kao da se uplašio i pobegao. Još uvek su postojali odlasci i dolasci iz inostranstva, zatim su bili sve ređi, da bi napokon i potpuno prestali. U novim okolnostima dala sam svom telu i duši onoliko vremena za oporavak koliko je potrebno. I telo i duša su zacelili. Ovo što se meni dogodilo nije kraj. To je nova stranica knjige života koju sad prvi put čitam. Bez straha i predrasuda govorim o operaciji, terapiji, zdravom načinu života, lepoti umetnosti, ljudskoj toplini. Iza mene je sedamdeset godina života, u duši sam mnogo mlađa, u odevanju još mlađa, a u stavu prema bolesti sam pravo dete. Ne bojim se!
U vremenski okvir sedam decenija mog života stalo je mnogo ljudi. Neke sam sretala na kratko, nekima sam podarila svoje srce, nekima sam davala loše i dobre ocene, a svima sam dala sebe. Oni su meni dali mnogo više. Sa mnogima sam u kontaktu, ma gde bili. Raduju me njihovi porodični i profesionalni uspesi. Imam njihove doktorske disertacije, razglednice, kamenčiće sa visokih planina i školjke iz dalekih mora i okeana, koje su mi darovali. Iskustvo lečenja od raka pridodajem školskom času kao dopunsku nastavu.