Moram ti ispričati priču o dečaku koji je samo nekoliko godina stariji od tebe mila moja Mia. Zove se Stefan. Živi u Bezdanu.
Njegovi roditelji rade u prodavnici nedaleko od kuće u kojoj su odrasli tvoj tata Željko i tetka Ksenija. Željko i Ksenija su odavno promenili svoje mesto boravka, a i ja sam u vreme o kom želim da ti pričam, već nekoliko godina živela u Somboru u našem novom stanu primerenom mojim potrebama i mogućnostima održavanja. Nastavi čitati „Priča o Stefanu“
Malena, milena moja, igra je celi tvoj svet i ceo svet je tvoja igra.
Baka je kao devojčica imala sasvim drugačije igračke i sa decom iz ulice se zabavljala na drugačiji način. Moja lutka sašivena od krpica ili napravljena od kukuruznih ćutki, obučena u odeću ispletenu maminom rukom, nije bila ni nalik na lutke koje su nam donosili rođaci iz Zagreba. Mojoj sestri i meni bila je samo malo draža ta krpena, a i nisu nas morali upozoravati da je čuvamo da se ne pokida. Posle je šezdeset i neke godine prošlog veka stigla u našu kuću i lutka iz Trsta, koja je na pokret izgovarala ma-ma i treptala okicama. Ta se nije smela ni pipnuti. Ona je, uredno raširene čipkane suknje stajala na krevetu u spavaćoj sobi na baršunastom prekrivaču, takođe iz Italije. Kad nikog nema kod kuće krišom smo je sestra i ja uzimale u ruke i do besvesti naginjale napred – nazad. Ma-ma. Ma-ma, trep-trep…
Grlim te dušom mila moja Mia.
Srećice moja.
Zlato moje.
Ljubavice moja.
Radosti moga Željka i moje Tanje.
Sestrice moje Martine i moje Aleksandre.
Srce svoje tetke Ksenije i teče Janoša.
Unuko moja i moga Ante.
Rodila si se petog februarskog dana, godine 2015. Srećna budi. Priroda se u tvom rodnom Novom Sadu zaogrnula velom snega da svojom belinom naglasi čistotu i lepotu tvog dolaska.
Da li postoji dodir duše, ne znam zasigurno. Ali, stazom nestvarnog bivstvovanja posvećujem ove stranice tvojoj budućnosti. Želim da osetiš svoje korene. Neka ti oni poklone svoju snagu, vetrom prolaznosti ulepšaju tvoj osmeh, vedrinom pogleda učvrste tvoje korake i tako žive.
Imala sam dvadeset i jednu godinu kada sam u belom stala pred oltar sa svojim Antonijem. Bio je samo nekoliko godina stariji od mene, voleli smo se, uživali i plesali kroz život. Naš argentinski tango je bio ne samo ples, već strast i ljubav pre svega. Na takmičenjima plesnih parova uvek smo zauzimali prva mesta. Izrodili smo sina i kćerku.
Nevolje su počele sa ratom. Moj Antonije se nakon sto dana ratovanja u rezervnom sastavu Jugoslovenske vojske vratio sa baranjskog ratišta svojoj porodici u Srbiju. Osetio je da teže guta, da ima bolove u stomaku, da mu se menja glas i počeo je da gubi na težini. Dočekalo ga je popunjeno radno mesto, ćerka na studijama, sin na pripremama za srednju grafičku školu. Zabrinuta za njegovu slabost prema alkoholu i tegobe koje je imao uporno sam ga molila da ode na pregled. Nastavi čitati „Slavka“
Bilo mi je 46 kad sam doživela infarkt srca. “Milice, vi ste tako mladi za infarkt”, rekao je doktor. Izdržala sam. Nakon godinu dana uradjena mi je revaskularizacija miokarda. Dobila sam “bypass” od dela moje arterije mamarie, obzirom da se infarkt odigrao na račvanju krvnih sudova pa bi vena bila slaba za premošćavanje. Na oporavak sam upućena u Rekreacioni centar Zlatar. Pošla sam.
Zima tek što je minula u malom mestu na tromedji Hrvatske, Madjarske i Srbije gde živim od svog rodjenja. Početak aprila i početak setvenih radovi u ravnici gde je prvi korak jednak sa poslednjim i gde pojam eha ne postoji. Razlije se svaka izgovorena reč, svaki šapat i zov u tišinu izmedju neba i nepreglednih polja Plodna ravnica prima seme i nesebično daruje plodove kad za to dodje vreme. Navikla sam na mirni tok reke Dunav i mrežu kanala izmedju Dunava i Tise. Uživam u moru listopadnih šuma i kad zazelene u rano proleće, i kad sa svojim bogatim krošnjama podare hladovinu tokom vrelih letnjih dana, i kad u jesen zašaraju vidik veselom paletom žutih, rumenih i smedjih boja listova, i kad u zimskim danima zbace te odore da bi primile inje, sneg i huk vetra što duva panonskom ravnicom. Nastavi čitati „Priča o Belom Anđelu – putopis“
Kiši malo u spoju Panonske nizije i Alpa, ali u mojoj duši sija najblistavije sunce. U kući sam Ivice, sina mog strica Frane. Osećam da sam preskočila vekove i uživam u toplini ekstravagantnog kamina sa pravim cepanicama u dnevnoj sobi futurističke ambijentalnosti, sve u staklu, ugodnoj kožnoj garnituri i decidnoj profinjenoj lepoti.
Počinje susnežica, uskoro će sveg. Biće veselo, kaže Ivica. Baš dobro. Pravi planinski ugođaj. Januar je 2017. godine. Moje šezdesete godine teku, sretna sam, ispunjena ljubavlju. Nemerljivo je i ni sa čim uporedivo. Izdvojiću trenutak pred polazak u Grac. Moja unuka Minja stoji predamnom i čeka da je ljubim. Jednom, dvaput….sedmi put. I sad mi se plače od lepote. Nastavi čitati „Pisanije iz Thala (Austrija)“
by