Bezdan – prvi korak

Zanemarimo za trenutak činjenicu da nisam baš  pravi pisac  i  neka ne bude  ni pravo putovanje, neka to bude moj prvi korak u život.  Pisaću malo o istorijatu i malo o sadašnjem trenutku mesta u kojem sam rodjena. Budućnost će pisati nove generacije.  Na, na, na: Bezdan ima reč!

Jednom davno u “Politikinom zabavniku”  na pitanje koje mesto u Jugoslaviji nazivaju “Mala Venecija” odgovor je glasio – Bezdan. Da bi ušao u Bezdan moraš preći most. Drveni, metalni, monumentalni – svejedno. Evropska reka Dunav, zatim mreža od sedam kanala i rečica Plazović (Kidjoš)  sa ogromnom količinom vode, biljnim i životinjskim svetom čine vodenu zavesu, vodeni put i žile kucavice ovog kraja. Desetak procenata teritorije Bezdana čini šumski pojas, uglavnom listopadnog drveća pa sa vodotokovima čini izuzetno zdrav i lep okvir ovom “vodenom naselju” . Nalazi se tačno na polovini toka reke Dunav, tačnije na njenom  1425. kilometru od ukupno 2850 km koliko je dugačak od izvorišta Švarcvald u Nemačkoj do Crnog mora u Bugarskoj. Da ne zanemarimo ni suvozemne puteve: Bezdan je udaljen i od Beograda  i od Budimpešte isto – 200 kilometara.

Sigurna sam da postoje naučni radovi koji obradjuju Bezdan sa različitih aspekata, ali ovog trenutka mi je žao što nemam primerak diplomskog rada Madžar  Dragomira, čini mi se na završetku Gimnazije “Veljko Petrović” u Somboru sa temom “Aluvijalne ravni oko Dunava u okolini Bezdana”.  Nakon toga je studirao geografiju i diplomirao sa temom  iz  Južne Amerike.  Svoj naučni doprinos nije uspeo dati ni jednoj od  ovih oblasti.  Prvo, što nije uspeo dobiti adekvatno zaposlenje, a drugo, zbog prerano prekinutog života, njegovog i bratovog, u saobraćajnoj nesreći. Oba diplomska rada kucala sam na maloj pisaćoj mašini “Tops M2”. Pomoglo bi mi u opisu.

Bezdan je staro vojvodjansko naselje u severozapadnoj Bačkoj na 90 metara nadmorske visine, sa koordinatama  45 * 51 ‘ 06 “ severne geografske širine  i  18* 55 ‘ 30 “ istočne geografske dužine.  Spominje se 1305. godine kao naselje Battyan ili 1341. godine kao Berčan.  Naseljavanje je teklo neorganizovano Dunavom, a prvi stanovnici su mu bili Poljaci, Česi, Nemci.    I tako, polako, polako, na teritoriji bezdanske pustare  jedni su dolazili, drugi odlazili, neki proterivani,  neki planski kolonizirani od 1762. godine do današnjih dana. Bezdan je nanizao bisere od 25 nacionalnosti i u toj raznolikosti blistao bogatstvom.  Po broju stanovnika maksimum je dostigao 1890. godine sa 8366, a po popisu iz 2011. godine u Bezdanu živi 4623 stanovnika. Skoro sve ulice u Bezdanu imaju neutralne nazive koji nemaju potrebe da se menjaju sa promenom vlasti: Ružina, Cvetna, Pusta, Rodina, Nova, Novogradska, Guskina, Mala, Kratka, Bajska, Istočna, Velika i Mala Rajna.

Čime su se bavili ovi ljudi? A čime nisu? Poljoprivreda je uvek bila osnovna privredna grana. Plodna ravnica daje berićet.  Žitarice svih vrsta: pšenica, ječam, raž, ovas, kukuruz. Industrijsko bilje: šećerna repa, soja, suncokret, konoplja, sirak, duvan, hmelj (u mojim ranim sećanjima još postoje hmeljarnici na trećem kilometru uz cestu za Sombor, potes Dudovi).  Bilje za ishranu stoke: lucerka, grahorica, detelina, stočni grašak. Lekovito bilje. Povrće. Poznata paprika za najpoznatiji riblji paprikaš na bezdanski način. Zatim, voće. Vinova loza. Ili obično sakupljanje žaba i puževa po barskim terenima oko sela. Organizacioni oblici poljoprivredne delatnosti odvijali su se kroz Poljoprivredni kombinat,  Zemljoradničku zadrugu, Kooperaciju i entuzijaste koji su uz pomoć poljoprivrede  gradili seosku infrastrukturu, te tako podizali kvalitet života u njemu.

Davne 1878. Endre Štahuljak u Bezdanu osniva rasadnik za dudove.   Ulicama  Bezdana i duž poljskih puteva zasadjena je ova biljna vrsta. Ne znam šta se više pamti; da li list za ishranu svilene bube ili slatki plod pretvoren u rakiju dudovaču. Lahor svile ili opojna magla “dudare”.  Jedan vek kasnije jedan zakon  srezao je sve dudove u mojoj ulici, ataru mog sela  i u mojoj duši. Ostala su samo kvalitetna dudova burad.

U barama, močvarama i blizu kanala raste trska pa je za ovaj dobar , jeftin izolacioni materijal  napravljen pogon za preradu  i doradu  “Trskara”.  Isto tako, za preradu konoplje ili kudelje “Kudeljara”.  Što da se ide dalje iz sela, odmah pogon za preradu sirka “Sirkara”.  Na Pisti (nije slučajno naziv Pista – privredna avijacija je vršila zaštitu bilja) – pogon za preradu ribe u poznati “Bezdanski riblji paprikaš”.   Mlin “Sloboda” za preradu žitarica. Brašno za nekoliko  privatnih pekara u Bezdanu. Da nabrojim: Balo, Harjung, Pravdjik, Rikert, Hegei… sada ima i novih. I za prodaju po celoj Jugoslaviji. I za izvoz.  A mlin sada?

Veliki broj stanovnika Bezdana rodjen je na vodi. Čitave porodice su živele na šlepovima;  muškarci radili, žene radjale, podizale decu.  Ladje  i ladjari. Najjeftiniji vid transporta  Plovili su evropskim rekama, upoznavali druge kulture, običaje.  Kad brod stane, tu je Brodogradilište “Dunav “ u Bezdanu za remont. I sad postoji u svom jezgru, ali velikih poslova više nema.

Dve štamparske radionice su nakon Drugog svetskog rata postale jedno preduzeće. Štamparija “Vojvodina” Bezdan.  Pamti  naša Ex-Juga njenog direktora Petra Ivančevića kroz knjige, brošure, obrasce, registratore,  ambalažu za staklarsku industriju i ambalažu od valovitog kartona za nameštaj.  Pet stotina zaposlenih u jednom  trenutku i spajanje sa velikim Kombinatom Belišće znak su  želje za prosperitetom, a ne destrukcijom koju  je doneo rat na ovim prostorima krajem XX veka.  Štamparija je imala svoj rukometni klub, negovala je “u zdravom telu, zdrav duh”, odgajala takmičare za svetska prvenstva, olimpijade.  Štamparije nema, zdrav duh živi.

Fudbalski klub “Sport” i Kajakaški klub  deo su tog zdravog duha. Fudbalerima su prošlog leta izgorele tribune. Kajakaši se ponose olimpijskim iskustvima, uz veliku disciplinu, trud, odricanje i treninge.

Trgovinsko preduzeće “Koteks” je u svojim prodajnim objektima  nekad imalo ponudu artikala domaće i strane proizvodnje.  Konfekcija “Mura” iz Slovenije, svilene košulje i ženske bluze iz Gornjeg Milanovca, cipele iz Italije, školski pribor iz Nemačke, nameštaj  “Krivaje” Zavidovići itd. Nemojte se na mene ljutiti, ali Kinezi nas ne svrstavaju u viši nivo potrošača. Proizvode oni  i robu boljeg kvaliteta od one što nude u nekoliko svojih prodajnih objekata  u Bezdanu. Ta roba je nama  nedostižna  zbog naše male  kupovne moći.

Sećam se Ugostiteljskog preduzeća “Turist” i velikog broja njegovih objekata  širom Jugoslavije. Sećam  se soda voda i  “sodare”.  Bezdanci i sada radije piju sodu-vodu nego mineralnu. I špricer je sa sodom bolji. Dostava punih sifonskih boca je ista danas kao što je bila nekad. Razlika je u vrsti prevoza. Staviš kod kapije prazne boce, naidje kočijaš zameni za pune. Da ne ulazimo baš u sitnice, novac je tu negde. Važno da se odnese u podrum pa da bude hladna soda-voda.  Tako prija.

A da gradimo malo: “Beton” , “Graditelj”, “Novogradnja”, “Horvat I sinovi”. Svejedno.  Važan je graditeljski duh. LKV – sistem lakih krovova. Inženjeri. Inovacije. A da gradimo, ipak, još malo više?  Ljudi moraju negde živeti.

Trikotaža “Beti” Bezdan. Stotine radnica sa malim platama, ali se radi, plete, šije, modelira, prodaje, oblačii. Znate šta znači “Beti?  Može biti i žensko ime, ali ne, to je “bezdanska trikotaža”.  Čini mi se da znam ko je bila kuma.  Izgradjene pogone iz uvek male akumulacije u tekstilnoj industriji  ustupili su ambalažerima “Savremenog  pakovanja”.

Godine 1871. umetnički tkač Janoš Šmit je iz današnje  Češke u Bezdan dopremio  razboje od kuvanog trešnjevog drveta za “žakar” tkanje uz pomoć bušenih kartica, preteča kompjuterskih nosioca informacija osmišljenih još 1801. godine. Napušta se tkanje sa predivom od konoplje i lana. Prelazi se  na tkanje od svilenog rajona. I tako do dana današnjeg na istim tim razbojima. Uz poznate pirotske ćilime ponosno stoji  svileni bezdanski damast kao proizvod starog zanata.  Kvalitetom je dosegao nivo državničkih poklona. Težak i naporan  rad je dobio priznanje.

U novije vreme porodica Veselinović  stvorila  je kompaniju  Vecom za izradu plastične ambalaže. Vecom u svom poslovanju razmišlja i van okvira ekonomskog uspeha. Deluje nemoguće da kompanija koja vodi računa o očuvanju  životne sredine, promoviše plastiku za pakovanje.  To zapravo jeste imperativ njihovog  postojanja.

Bioskop – bio.

Pozorište.  U, nakon požara, obnovljenom zadružnom domu ili Domu kulture zasijala je sjajem zvezde pozorišna sala, bina, garderobe.  U nekim tranzicijskim putevima  izgubila je titulara, ali postoji. Radujemo se predstavama na oba jezika  društvene sredine, srpskom i  madjarskom.  Samo je zimi malo hladno.

Hajde da se malo lečimo. Idemo u nadaleko čuvenu lekovitu banju, smeštena je u centru Bezdana. Moderan je to banjski spa kompleks, kapaciteta za godišnji smeštaj 1500 stacionarnih i 1200 ambulantnih bolesnika. Mineralna voda pripada kategoriji alkalnih natrijum hidrokarbonalnih voda bogatih jodom temperature od 26 do 37 stepeni Celzijusa. Porodica Balla je dala i daje svoj lični doprinos visokoj profesionalnosti u lečenju. Ne mogu se oteti utisku nepravde kada je zbog ograničenja ulaganja u neprivredne investicije, dr Balla Ferenc, kao ministar zdravlja Vlade Autonomne pokrajine Vojvodine morao zaustaviti  Drugu fazu ulaganja u ovaj kapitalni objekat u Bezdanu.

Drugi vid lečenja za Bezdance je opuštanje uz obale Dunava i onih spomenutih sedam kanala. Pecanje ribe, kupanje, odmor i uživanje u prijatnom ambijentu vikend naselja Korlatoš, Šebešfok, Baračka, Kendjija  uz neizostavno kuvanje riblje čorbe ili paprikaša daje duboki unutrašnji mir i snagu. Čarde, svojevrsni ugostiteljski objekti  vezani za ovo geografsko područje kao da lebde izmedju neba i vode. Čarobno.

Škola i djaci.  Projektovana za deset  razreda. Radi za osam. Pohadjala sam je radosno. Naročito sekcije posle nastave. Lierarna, recitatorska, foto, biološko-hemijska, matematičko-fizička i one sportske svih vrsta. “Au što je škola zgodna, leči lenjost i samoću…” 1969. godine na malom maturskom plesu  u laganom ritmu direktor Boruš Ištvan mi je sa velikim optimizmom pričao da će Bezdan imati srednju školu.  Njegov  san se ostvario 1979. godine. I ugasio sa sledećom novom reformom školstva. A zamislite, 1910. su u Bezdanu otvorena tri nova zabavišta.  Čudan taj točak istorije. Vrti unazad.

Zavetna crkva iz prve polovine XVIII veka, Kapela Svete trojice najstariji je sačuvani sakralni objekat u Vojvodini koji je sagradio sam narod. Podignuta je na tadašnjem groblju u znak zaveta u vreme velikog pomora ovaca. Obnovljena je osamdesetih godina XX veka zalaganjem Pivac Momčila i Poljoprivrednog kombinata.

Katolička crkva posvećena Apostolima  Šimunu i  Judi Tadeju,  sagradjena je 1846. godine u romanskom stilu, trobroda je, sa tornjem visine 38 metara. U njoj se nalaze orgulje velike kulturne i istorijske vrednosti sagradjene u radionici Jožefa Angstera 1903. godine. Dvomanualne su, sa dvadeset dva registra.

Demografska pomeranja krajem prošlog veka donela su promene i u duhovnom smislu. Povećan broj vernika pravoslavne veroispovesti doveo je do početka višegeneracijske zadužbinarske gradnje pravoslavnog hrama  nazvanog Lazarica, a  posvećenog Knezu Lazaru i kosovskim mučenicima. Ovi objekti su svedoci  vremena i pečati ljudske duše. Egzistiraju na prostoru Bezdana u svojoj multikonfesionalnosti, multikulturalnosti i multietičnosti.  Raduju me i duhovno obogaćuju.

Iz istorije  Bezdana  važno je spomenuti “šlajz” ili prevodnicu  na Dunavu, završenu 1856. godine  kao prvi objekat u Evropi gde je primenjeno podvodno betoniranje. I još nešto: kada je 1876. godine Dunav probio nasip kod Baje, a voda stigla  do mosta na Šebešfoku, spomenuti Endre Štahuljak kružnim nasipom je odbranio ustavu i tako spasio od poplave celu severozapadnu Bačku. Odlikovan je za taj poduhvat.

Zapušteno i tužno stoji već nekoliko godina Muzej batinske bitke na bezdanskoj obali Dunava. Nemi i nemoćni svedok novembarskog stradanja godine 1944. Dunav je tada krvlju obojen tekao hladan i nemilosrdan.  Sa tog položaja Crvena armija i 51. Udarna vojvodjanska divizija je povela golobrade mladiće iz Vojvodine u odlučnu bitku za okončanje Drugog svetskog rata. Stevan Vrebalov  poemom “Bezdan” žrtvovanima daje besmrtnost, a od godine 1976. most nazvan po njihovoj diviziji  spojio je dve obale. Ovih dana se spominje renoviranje Muzeja. Istorija mora biti učiteljica života.

 

Šta sve nisam spomenula: šumsko gazdinstvo sa sedištem u Bačkom Monoštoru, objekte vodoprivrede, crpne stanice, ambulantu, apoteke, nekoliko banaka, fotografa,  biblioteku, prodavnicu obuće “Borovo” i konfekcije “Borac” iz Travnika, prodavnicu mobilnih telefona, slastičarne, salone lepote, frizere, berbere, kozmetičare, pedikire, nekoliko privatnih mesara, obućara, tkača, krojača, kovača, kolara, tapetara, stolara, pilane, kamenoresca, električara, vodoinstalatera, Šarkezi majstora za TV prijemnike, stakloresca, gvoždjaru, farme, uzgajalište nutrija nastavnika Gulyasa, crtače šema za goblene, veleprodaju alkoholnih i bezalkoholnih  pića i radionicu za krpljenje svilenih čarapa. Mnogo čega od nabrojanog jednostavno nema.

Proverite vi:  Možda sam ja ovo pisala o gradiću Pejtonu iz poznate američke serije, a ne o Bezdanu.  Znam da nisam pisala o manifestacijama, Panonskom putu mira i Kampu Bezdan. Ali hoću. Zbog Bezdana i Bezdanaca. Zajedno  imaju  potencijal  za prosperitetan  i moderan  život. Znam da ih je puno u svetu iz ekonomske nužnosti. U mislima i slikama su uvek ovde. To je pitanje trenutka. Posredno, donose napredak u Bezdan. Razvaljuju onu bubinu čahuru.  Odavno se već ne krpe svilene  čarape.

5 thoughts on “Bezdan – prvi korak

  1. Bravo Mico…..neka se povijest ne zaboravi nikada! Bezdan je upravo bio kao gradić Payton i svima nama koji nismo tamo komadić srca luta ulicama Bezdana, nostalgija nas nagriza kao hrđa.

  2. Mico moja, odusevila si me, citala sa zadovoljstvom, sve, ama bas sve mi to poznato, pomalo zaboravljeno, no, zato si ti tu da nam to ne dozvolis, vratila si me u detinjstvo….jedno nisam znala, za naziv Mala Venecija, zato imam tebe….puno ti hvala na nasem Bezdanu…cekam jos….

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.