by 
Davne 1864. godine Žil Vern je objavio naučno fantastični roman Put u središte Zemlje. Kad sam ga u detinjstvu čitala, ni sanjala nisam da će me, na pragu mojih sedamdesetih godina, život odvesti u grad pod zemljom. To je Kuber Pidi (Coober Pedy), grad u severnom delu australske države Južna Australija, udaljen 800 kilometara od Adelaida, nastao 1915. godine, kada je jedan tinejdžer slučajno otkrio nalazište opala. To je, zapravo, skup opalizovanih bisera starih više od 65 miliona godina, najveći takav skup u svetu. Nazvan je po aboridžanskom izrazu kupa-piti (beli čovek u rupi). Zbog klimatskih uslova grad, zapravo, živi pod zemljm. Pustinjska klima, visoke dnevne temperature koje prelaze 40 Celzijusevih stepeni nagnale su sve koje je uhvatila „opalska groznica“ da zapravo dožive radnju tog romana Žila Verna na desetinama metara dubine. Dečak je sa ocem bio u potrazi za zlatom i kvarcom, a naišao je na ove svetucave zvezde pa je šakama napunio punu vreću šarene svetlosti. San o sakupljanju opala doveo je u mesto ove pustinjske nedođije ljude avanturiste, ljude koji su izgubili svoje domovine i druge vrlo hrabre ljude da se bore sa surovim elementima australijskog prostranstva i odžive priče radosti i očaja, ekstremnih vrućina i žeđi, trnovitog žbunja i dotad neviđeno velikih buba. Težak je to put.
Ima opala i u drugim krajevima sveta, ali primerci opala iz Australije su najlepši na svetu. Nekada su za najlepše važili oni nađeni u Slovačkoj. Postoji i nalazište u šumadijskom selu Ramaća. Kopač opala-zemljoradnik iz tog sela je o opalu rekao: „To je šaren, lep kamen, koji kade se iskopa na Suncu brzo izbledi. Što se dublje kopalo, to je bio lepši i bolji.“ Isto to mi je u Kuper Pidi ispričao moj prijatelj i opisao kako su uz određenu pristojbu dobijali od nadležnih službi kočiće i koncesiju na mašinski iskopanu rupu u koju su silazili, minama pripremali tranše za kopanje, i zatim bi malim krampom, kakav su imali patuljci u bajci Snežana i sedam patuljaka, kopali. Da li zbog sreće što su ih pronalazili u dubini uz svetlost rudarske lampe na čelu, ili zbog ugla prelamanja svetlosti, ali i po rečima mog prijatelja: „lepši su u mraku, nego na svetlu.“ Kopa se i u Meksiku, Brazilu, Gvatemali, Hondurasu, Sjedinjenim američkim državama i u Africi. Prva beleška o vađenju opala potiče iz oblasti Karpata, 400 godina pre nove ere, a o tom dragulju je pisao i starogrčki filozof Platon. Grci su verovali da su to Zevsove suze, a jedna hinduistička priča ga karakteriše kao dugu uhvaćenu u steni. Rimski pisac Plinije Stariji spominje kamen Opalus koji drži plamen granata (crvena boja), ljubičastu esenciju ametista i svetlucavo morsko zelenilo smaragda. Ovim kitnjastim rečnikom Rimljanin je veoma lepo opisao taj očaravajući dragulj.
Kamen opal predstavlja na tržištu jednu od najcenjenijih vrsta poludragog kamenja. Raskošna lepota doslovno pleni i očarava. Po hemijskom sastavu, opal pripada grupi silikatnih minerala, a naziv potiče od staroindijskog termina „upala“, odnosno dragi kamen. Po mišljenju poznavalaca oblasti ezoterije opal ne raspolaže samo raskošnim izgledom, već i vrlo jakim delovanjem na čovekov um, kao i na organizam. Opal je mineral pojačanja. Upija misli i osećanja, a po zakonu privlačnosti vraća čistotu, energiju i visoke vibracije. On je kamen kreativnosti i kamen umetničkog nadahnuća. Veruje se da je opal kamen koji je čvrsto povezan sa kosmičkom energijom i da ima moć približavanja te energije osobi koja ga poseduje. Vešti šamani uz njegovu pomoć postaju nevidljivi, što celoj priči daje mističnu notu.
Šapatom ću ispričati lepu legendu o nastanku opala jer je priča o vađenju ovog kamena strašno teška i nimalo lepa. Staroindijski Bog Brama (tvorac), Bog Višna (zaštitnik) i bog Šiva (razoritelj) su bili zaljubljeni u prelepu devojku. Odlučili su da ne bude ničija i da je pretvore u sliku. Svaki je bog podario jednu boju; Brama prelepu plavu, Višna sjajnu zlatnu i Šiva žarko crvenu. Ali, avaj, vetar je svojim daškom pomešao boje, a sudbina je devojku umesto u sliku, pretvorila u kamen. Kamen se zove opal.
Opal je amorfan, znači nema kristalnu strukturu, on je mineraloid. Nastaje tako da voda ulazeći u pukotine zemlje usput skuplja silicijumski pesak na svom putu u dubinu zemlje i formira silicijumske sfere čvrsto zbijene jedna uz drugu. Opal nastaje iz oluje, iz kišnih suza neba. Na svom putu kroz zemlju, emociju neba ovaploćuje u oblik kristalne školjke ili morske gliste. Pomenuti moj prijatelj i vodič tokom obilaska napuštenih rupa reče da su za njih kopače ova dva oblika „žile opala“ kao školjka ili glista imali lepotu nade u bolje i dostojnije sutra.
Dugo se nije znao uzrok nastajanja duginih boja na opalu. Elektronskim mikroskopom 1964.godine sa ekstra uvećanjem su se u strukturi opala videle male kuglice minerala cristobalita na kojima se lomi svetlost, zavisno od veličine kuglice (0,15-0,3 hiljadita dela milimetra). Pojava se zove opalescencija – osobina dragog opala da pokazuje igru boja. Zapravo, ne rekoh vam, postoji običan opal i dragoceni opal. Običan, beli opal svojim mlečnim bisernim sjajem je lekovit putem krunske ljudske čakre za duhovno bogatstvo i višu svest. Crni opal nam pomaže da učvrstimo naše korene, da budemo stabilni i bezbedni. Vatreni opal poboljšava osećaj seksualnosti, pojačava strast i poboljšava plodnost. Etiopski opal donosi visoke vibracije, mudrost, čistu ekstazu i radost. Uglavnom žuti opali pomažu pri lečenju problema sa jetrom, želucem i žučnom kesom. Pretežno zeleni ili rozi opali čine srce otvorenijim, uče nas da volimio, verujemo i oslobađamo se negativne energije kao što su ljubomora ili ljutnja. Opali u kojima preovladava plava boja putem grlene čakre u ljudskom organizmu poboljšavaju komunikaciju i dozvoljavaju da istina teče. Ako je opal uglavnom ljubičaste boje, putem čakre trećeg oka jača čovekovu intuiciju, unutrašnju mudrost i veru u sebe. Opal može biti amajlija za sreću, dragulj fizičkog lečenja kroz snaženje imunološkog sistema, a poznat je i kao kamen nade i kamen čiste pozitivne promene u mentalnom i emoconalnom smislu.
Što je lepeza boja razigranija, to su cene otkupa veće. Kao što reče moj prijatelj nekoliko decenija nakon svog iskustva u rupama Kuper Pide: „Lakše ih je prodati, nego pronaći.“ Kaže da Kinezi otkupljuju sve što im se nudi, pa opal kreće na svoj put po Suncu kroz kineske manufakture do bogatih kupaca u Japanu, Evropi i Americi. Ugnjezden u zlato, srebro ili platinu od početih 300 dolara po gramu, doseže i do nekoliko desetina hiljada po istom tom gramu. Tako taj treperavi, svetlucavi plamen vatre blista ispod njegove površine i mukotrpni put stvaranja i otkrivanja pretvara u enigmu svetlosti i nade.
Po svojim osobinama opal poziva da se oslobodimo starih rana, starih obrazaca ponašanja i starih veza, koje nam više ne služe. Ne negira lekcije usvojene takvim ponašanjem, samo umanjuje vezanost za bol nastalu na takav način. Moj prijatelj nosi tu bol u sebi zbog gubitka brata u jednom od tih mučnih i čarobnih podzemnih majdana. Brat je nebrojeno puta sa krampom ulazio u dubinu zemlje i izlazio na blještavu sunčevu svetlost. Ponekad sa opalom, ponekad bez njega. Ponekad sa osmehom pobede, češće bez osmeha, uvek umoran i zabrinut za budućnost svoje porodice. I kada je napokon doneo odluku da privede kraju svoje traganje za kamenom nade, još jednom je zaronio u dubine i tu je bio kraj. Mašina kojom se kopala osnovne tranšeje za dalje fino traganje nanela mu je smrtonosne povrede. Dugo i bolno je trajalo umiranje u vreloj pustinji daleko od savremenih bolnica i efikasne lekarske pomoći. Ostalo je samo neumoljivo bolno i vruće blještanje sunčeve svetlosti u pustinji crvene australijske, rudarskim rupama razrovane zemlje.
Hazarderski način života, bez regularnog zaposlenja, socijalnog i penzijskog osiguranja neminovno je vodio dekadenciji i bolestima zavisnosti. Alkohol, kocka, droga i ostali zli pratioci pojave „danas si kralj, sutra prosjak“ u zavisnosti od onoga šta si uspeo ili nisi uspeo da iskopaš, stvorili su od rudara invalide.
Kroz godine Kuper Pidi se lagano selio u podzemlje. Sada u njemu živi oko dve hiljade stanovnika. U prostranim pećinama i tunelima izgradili su sebi domove, crkve, restorane, barove, hotele, kazina. 1993. godine su sami rudari iskopali i napravili Srpsku pravoslavnu crkvu posećenu Svetom Iliji Proroku na dubini od 17 metara, dugu 30, široku 5,3 metra i visoku 7 metara.
Takođe, 1965.godine sagradjena je i Katolička crkva apostola Svetog Petra i Pavla, a postoji i Anglikanska crkva, koju su takođe gradili ljudi koji su došli da rade u najvećem rudniku opala na svetu. Sve to ispod vrelog peska pustinje. Kada je spoljašnja temperatura +43 stepena Celzijusevih u hladu, u zemunicama je ugodnih + 24 stepena. Stambene jedinice su po pravilu napravljene kao dupleksi. Gore, u stenama uz zemlju, obično se nalaze kupatila i kuhinje, kao i ventilacioni otvori, koji su, zapravo bili prvobitni ulazi u rudnike. Dublje u zemlji, na najmanje deset do dvadeset metara dubine, nalaze se spavaće sobe, hodnici, barovi, prodavnice. E, da, zaboravih napisati važnu činjenicu što mi je prijatelj usput ispričao. Rudarska okna i hodnici nisu imali potporne stubove, zemlja je konzistentna, masna, lepljiva. Samo ponekad je dolazilo do urušavanja. Čvrsto kao stena. I jeste stena. Nakon eksploatacije rupe su napuštane i tek u poslednje vreme prišlo se zatrpavanju eksploatisanih otvora i poravnavanju terena. Da bude lepa pustinja iznad grada pod zemljom.
Taj čudesni opal što blistavije sija pod zemljom.