Kategorija: Zagrljaj

Verujem da ste u detinjstvu čitali bajke. I uživali  smo u njima, pogotovo zbog srećnog kraja koji su bajke po pravilu imale. Danski pisac Hans Kristijan Andersen je 1845. godine napisao je jednu drugačiju bajku. Bajku sa tužnim krajem. Pisao je o siromašnoj  devojčici  koja je u ledenoj Badnjoj noći zarađivala za život prodajući šibice. Bila je slabo odevena i  tako-rekuć bosa. Prodaja je slabo išla, ljudi su u snežnoj noći žurno prolazili pored uboge devojčice ne obraćajući pažnju na nju. A ona se smrzavala. Da bi se zagrejala počela je paliti šibicu po šibicu i grejati se na nejakom plamenu. Svaki put kad bi zažižila drvce pred očima bi joj se pojavljivale slike nečeg što je volela, što je jako želela, a nije imala. Ona se, zapravo, smrzavala. Svaka iskra lepih slika je bila korak bliže neminovnoj smrti. Kada je poslednje drvce zapalila, vinula se nepovratno prema zvezdama. Više je nije bilo u snežnoj noći i vetrovitoj ulici. Umrla je u lepim i šarenim snovima. Nastavi čitati „Zvezdana“ →

“Ima neka tajna veza

Tajna veza za sve nas”

Sada već daleke 1977. godine rok grupa Bijelo dugme je izdala album Koncert kod Hajdučke česme. Jedna od kompozicija sa tog albuma govori o tajnoj vezi, onako uopšteno, u vasioni. Ta numera mi je odmah postala draga,  podstakla me na razmišljanje, ne baš filosofiranje, ali nešto veoma slično. Imam osećaj da čvrsto stojim na svojim nogama, emotivna sam, ali ne lebdim na krilima mistike, romantična sam, ali ne zamišljam ono što nije ostvarivo. Tako i moja “tajna veza”.

Možda sam ponekad u svojoj glavi zamišljala da ću imati kćerku. Možda. Rodila sam dva sina  da mi  budu podrška i snaga u životu.  Devojčicu sam dobila, ali kao unuku. Ona je moje drugo unuče. Marko je prvenac, zlato moje, volim ga jako. Pišem  veliku storiju podstaknutu sintagmom koju je ka dvogodišnjak izrekao: “Viri vetar”. Obuhvataće povest porodice moje majke sa kraja devetnaestog,  pa kroz dvadeseti vek i komad ovog dvadeset prvog. Nastavi čitati „Tajna veza“ →

Putuj vršnjače veka,  najstariji u porodici Čačić.  Tvoja duša sa nebom  ima tajni dogovor. Tvoje vreme je stalo. Ono traje. I večno postoji.

Imam  posebnu čast da budem tvoj potomak. Bolje reći,  jedna od tvojih potomaka.

Ante Čačić, godina 1923. selo Bruška, Bukovica, Dalmacija, sivi kamen i nebo. Kunovac, vrh vrhova.

Ante Čačić, godina 2018. Vinkovci, Slavonija rodna i šumovita.  Kažu da šume u jesen cvetaju.

Zaplovi nebeskim njivama, Kećo moj dragi!

Ne znam otkuda  tebi  taj nadimak, ali mi je posebno drag. I draga su mi sva sećanja na tebe.  Kao i sve uspomene,  ponekad jako zabole,  ponekad izmame osmeh.  Ali, uvek dodirnu srce. A ono;  ili zaigra, ili se stegne.  Uvek sa ponosom i  korisnom podukom. Nastavi čitati „Putuj Starino moja“ →

Ime:  Igor Jurić.

Zanimanje:  Tata.

Stanje:  Tužno.

Snaga:  Nemerljiva.

Želja:  Da njegova Tijana večno živi.

 

Leta 2014. godine dogodio se strašan zločin. Nepovratno je utihnuo zvonak glas petnaestogodišnje devojčice. Njeno violončelo je ogluvelo. Suze sestre, majke, oca, drugova, rodjaka, učitelja, prijatelja, poznanika, pa i nepoznatih ljudi nisu uspele da vrate Tijanu  Jurić u život.

Od jauka njen otac Igor je odlučio da ovaj svet učini boljim, bezbednijim i lepšim za svu decu. Iz neprebola odlučio da radi plemenite stvari. Zahvaljujući svojoj “Tići” postao je čovek koji više ne poznaje pojam reči “strah”. Postao je HEROJ. Moj. I celog sveta. Bez maske i plašta. Nastavi čitati „Heroj naše dece“ →

Subotnje popodne – vreme odmora i sagledavanja mojih dnevnih, nedeljnih, mesečnih pa i godišnjih planova i obaveza. Razmišljam, slažem  uradjeno, premeštam buduće poslove u nove fascikle i odjednom u svest mi uleti rečenica iz kultne serije Radiotelevizije Titograd iz 1988. godine – „Đekna još nije umrla, a ka’će ne znamo“:

E, moj Radosave!

Seriju je režirao Živko Nikolić,   snimana  je na na crnogorskom jeziku i prati život jedne porodice u zabačenom planinskom selu, koja potpuno jednostavne  situacije rešava na najteži  mogući način.

To je to, rekoh sebi. „In medias res“  veli  latinska poslovica.   „U sridu“ kažu Dalmatinci. Nastavi čitati „Priča o savesnosti“ →

Početak  je decembra, očekuje se sneg.  Moj unuk Marko sa svojih sedam godina pomno prati vremensku prognozu i  kaže da se očekuje snežni pokrivač debljine deset santimetara. Jedva čeka  zimske čarolije: grudvanje, sankanje, pravljenje Sneška Belića.

A da li je uvek bilo tako?

Vratiću se u mislima u  1991. godinu.  Leto smo proveli na otoku Pagu, prešli mostom u Ravne kotare, divili se bogatom rodu breskvika u okolini Zadra, posetili Benkovac, drage rodjake i prijatelje;  zaronili u Karinsko more, duboko udahnuli borovinu Like u Buniću i Kozjanu i orosili se kapljicama Plitvičkih jezera.

Krajem toga leta počinje kovitlac  vihora rata na Balkanu. U kuću nam dolaze poznanici, prijatelji. Beže. Strah je ušao u ljude. Kilometarske kolone automobila na cesti ispred kuće  prema graničnom prelazu Bački Breg. Dušan polazi u prvi razred osnovne škole, Miloš u zabavište. U dečju sobu, popularni schmeterling (leptir soba), useljavaju se Djuro i Jelena, pa dečji kreveti i pisaći stolovi postaju nedostupni za decu. Sve se menja. Strašno menja. Nastavi čitati „Jojica“ →

Prve julske večeri ove 2017. godine  prisustvovala sam nesvakidašnjem dogadjaju. Ispunio  je nežnošću,  dobrotom, tugom i lepotom moja čula i animirao damare svih  mojih ćelija milinjem andjeoske sveprisutnosti. Svako ko je te večeri  bio u Bajmoku, gradiću na severu Bačke na potezu od Sombora prema Subotici,  može to potvrditi. Tiho, svečano, savršenim, svemirskim redom pristizali su, mladi, stari, ili sredovečni  na mesto zbivanja pod nebeskom kapom bez ikakvih gradjevinskih prepreka.  Zvezde tinjalice su svakom bile ukras na glavi. Blagi izrazi lica, prijateljski zagrljaji,  pogledi saosećajnosti, najčešće bez puno reči, ispunjeni samo jednom željom: ovo letnje veče mora biti i blago, i  bolno lepo, i mirno bez oluje. Mora se čuti glas andjela. Nastavi čitati „Glas anđela – Tijana Jurić“ →

Majka nestalog Ivana Nikolina, Ana Nikolin, rodjena 1929. godine pričala mi januara 2017. godine:                    

Prošla je dvadeset  jedna godina  od nestanka mog Ivana. Znam da se moj život bliži kraju. Svi su moji životni zadaci obavljeni. Ja, kći seoskog čobana, baštovanka, nadničarka, devojčica sa petnaest godina, peračica krvavih zavoja ranjenika iz Batinske bitke, supruga, majka dvoje dece, negovateljica dvoje starih roditelja i “ona Baba-Ankica što uvek kreči”. U ušima mi neprestano zvone reči pesme:  „Čekaj me i ja ću sigurno doći…“ Sine, ja te čekam. Onaj ko je tražio svoje dete samo dvadeset jedan minut ili  dvadeset jedan sat, znaće šta znači dvadeset jedna godina. Moja kćerka Katarina mi juče piše iz Kanade  …“sa Ivanom je nestao i deo nas“. Čekao ga je i  otac Matija i čekajući umro. Jedino nije umrla nada. Nastavi čitati „Ivan“ →