Jojica

Početak  je decembra, očekuje se sneg.  Moj unuk Marko sa svojih sedam godina pomno prati vremensku prognozu i  kaže da se očekuje snežni pokrivač debljine deset santimetara. Jedva čeka  zimske čarolije: grudvanje, sankanje, pravljenje Sneška Belića.

A da li je uvek bilo tako?

Vratiću se u mislima u  1991. godinu.  Leto smo proveli na otoku Pagu, prešli mostom u Ravne kotare, divili se bogatom rodu breskvika u okolini Zadra, posetili Benkovac, drage rodjake i prijatelje;  zaronili u Karinsko more, duboko udahnuli borovinu Like u Buniću i Kozjanu i orosili se kapljicama Plitvičkih jezera.

Krajem toga leta počinje kovitlac  vihora rata na Balkanu. U kuću nam dolaze poznanici, prijatelji. Beže. Strah je ušao u ljude. Kilometarske kolone automobila na cesti ispred kuće  prema graničnom prelazu Bački Breg. Dušan polazi u prvi razred osnovne škole, Miloš u zabavište. U dečju sobu, popularni schmeterling (leptir soba), useljavaju se Djuro i Jelena, pa dečji kreveti i pisaći stolovi postaju nedostupni za decu. Sve se menja. Strašno menja.

Sa prvim mrazom i pahuljama dolazi tužna vest iz spominjane lepe Like. Poginuo Milan, Danin brat od strica. Više ništa nije lepo. Dane i Majka (moja svekrva) spremaju se na sahranu nepredvidljivim bosanskim koridorima. Ispraćam ih zajedno sa našim dečacima i  rečima: „Dovedite decu!“ Troje dece:  Jovanka  13, Sofija 11, Dušan 7. Prvo je došao Dušan, sledeće školske godine sve  troje.  Naša se kuća obogatila. Petoro dece je veliko bogatstvo. Uz njih ide pet kazana pekmeza od kajsija, šljiva, jabuka, krušaka i dunja koje sam sa  Jelom  Komlenac  pekla. Uz njih ide rod nekoliko stotina jabuka koje je Dane zasadio još kao momak, puno dvorište koka, gusaka, pataka, ćurki, koza, ovaca, svinja, zečeva i jedna krava.  E, krava, hraniteljica. “Ne lezi vraže”, kaže naš narod; nešto se dogodi, razboli se, uginu krava. Ima li šta tužnije u kući sa toliko dece, a da nema mleka, sira, base, kajmaka?

Za Božićne praznike iz Nemačke stiže Danin brat Djuro,  ćića-Djoko.

“Koliko košta krava?”

“1000 maraka” veli Majka.

Ciča zima, ugovorena je kupovina iz krda bezdanskog poljoprivrednog dobra. Isporuka je  u ponedeljak. Tokom vikenda Majka jadikuje za, sad već, našom kravicom: “Što je nismo dovezli u toplu štalu, smrznuće se jadna”. U ponedeljak javljaju novost:  krava se otelila, ponesite nešto toplo za telence. Moj tata Ivan uzima kućnu haljinu sa vešalice, umotava tele i smešta na zadnje sedište automobila. Smrzle mu se uši i njuškica u snegu.

Ratna mašinerija je pokazivala svoje ružno lice.

U našem domu je bilo toplo. Svi mi u kući smo se trudili da nam bude što lepše. Ali i svi oko nas su to činili. I puno nam pomagali. Pekar  Balo iz Bezdana je svako jutro pre šest sati ostavljao hleb na zidić od kapije, baka Ruža je krpila čarape, uvlačila gume u gaće, deda Ivan se često hvatao za svoj novčanik, tetka Slavica je za sve svečanosti pekla torte i kolače, strina Smilja Novakova pekla palačinke, plela rukavice i kape,  Zdravka Stojaković je iz svoje knjižare poklanjala udžbenike i još ponešto, tetak Ante je celu ekipu od petoro dece vodio na jezero Korlatoš, njegova sestra Ivanka slala je one lepe, prave čokolade, jednom je to bila kutija teška čak   deset kilograma, mame su za dečje rodjendane u našoj kući slale svoju decu sa trostrukim poklonima i svojim srcima u njima, Sofijina razredna Nada Ostojić je dolazila u posetu sa ručnim radovima na dar, štamparija “Vojvodina” Bezdan je poklanjala sveske. Iz Nemačke su od ćića-Djoke, strine Mice, tetke Jovanke i tetka Dragana stizali paketi slatkiša, garderobe , obuće. Ćića je dečacima kupio bicikla. Zanemarićemo zlobnu primedbu jednog dečaka koji je maltretirao Dušana, Dudu:

“Tukao sam ga zato što nema tatu da ga brani.” Njegovi su roditelji usplahireno došli da se izvine. Dudu je imao ko da brani.

Jovanka je završavala osnovnu školu, tetka je poslala cipele sa štiklicom za matursko veče.  Kod nas se odvijao čas lepog hodanja. Tri knjige na glavu, štikle na noge:  Jovanka, moraš tako hodati da knjige ne padnu sa glave. Posmatrači: Sofija, Dušan, Dušan-Dudo, Miloš i Marko Erceg. Šta reći – valjanje po podu. Marko kroz smeh proročki izjavljuje:

“Kad se budem ženio, Dudo će mi biti kum, ja ću biti milicajac, a žena će mi raditi u štampariji.”

Marko se još nije oženio.  Kumovao je jednom od naših Dušana.  Njegovo drugarstvo, smeh i pesma obeležavaju toplinom živote svih njih.

Ratni plamen se i dalje širio.

Deca su sa uspehom pohadjala nastavu.  Trudili smo se i oko dopunske životne škole. Trebalo je u ovoj vojvodjanskoj sredini savladati  multietičnost, multikulturalnost, različite konfesije, vere. Deda Ivan je Hrvat, to treba znati, teta Ilonka je Madjarica, teta Amira Muslimanka,  a baka Marta Sitarić je Šokica i peče najlepše kolače. Za proštenje u Beregu, umesto njenih unuka koji su daleko u Nemačkoj, ugostila je Slavicinog Željka i Kseniju,  petoro dece Marinkovića i mene. Skromna kućica, prelepi kolači na stolu,  zemljani pod i čiste ponjavke – krpare na podu. Dovoljno.

Izlet u Novi Sad. Autobusom. Dok čekamo na stanici čitamo knjigu “1000 zašto, 1000 zato”. Divna knjiga. Noćenje kod tetka Mike u Bačkom Brestovcu. Janko i Nena.  Radost i sreća. Porodica.  Novi Sad. Tetka Soka. Tetka svih Marinkovića. Pratila nas je, hodajući polako Bulevarom Oslobodjenja do Futoške pijace odakle ćemo gradskim autobusom do Novog naselja. Čekali su nas na ručku stric Nikola, strina Katica, njihova bernardinka Aska i nesvakidašnjea, svečana i bogata trpeza . Nakon ručka puna  gajba mandarina i sladoled u sred zime.  Kad smo potvrdili karte za povratak, “skoknuli” smo sa stricem na Petrovaradinsku tvrdjavu i  gledali svetla Novog Sada s one strane Dunava , kao na dlanu.  Sat na tvrdjavi sa velikom kazaljkom za sate i malom za minute bio nam je iznad glava. U Somboru smo iznajmili varoški fijaker sa pravim kočijašem do bolnice gde je baka Ruža bila na lečenju.  Hladna zimska noć, kas konja, toplo ćebe i somborski sokaci. Dudo uz kočijaša. Kud’ ćeš bolje!

“Mamaaaa!” dozivali smo uglas. Sve mame su provirile na prozore grudnog odeljenja  bolnice. Čija su deca? Koju mamu traže?  Baka Ruža se ogrnula  njenom velikom pletenom maramom i izašla da nas sve zagrli. Tu noć i ona i mi smo lepo spavali. Pre sna smo na televizijskom dnevniku videli onu istu sahat kulu na tvrdjavi Petrovaradin.

“Tu smo biiiiliii!”

Rat nije jenjavao.

Jovanka, Sofija i Dudo su letnje raspuste provodili sa mamom i bakom u Lici i dolazili na početku školske godine u Kolut. Jeseni 1994. za kuhinjskim stolom sedimo nas petoro ukućana.  Majka kaže:

„Svi ručamo zajedno,“ aludirajući na retke trenutke kad smo istovremeno kod kuće, što zbog Daninih smena, što zbog mog posla.

„Neko fali“, kaže Miloš, ili, možda Dušan.

Tog trenutka se Dane diže od stola i pravac – Lika. Ne pitajte kojim putevima je išao, gde je spavao sa Boškom Mašićem, ali,  doveo je Dudu i Sofiju. Jovanka je ostala.

I opet leta 1995. krajem jula odveo ih je u Liku, vratio se 2. avgusta, a za nekoliko dana Dudo sa svojih 11 godina seda za volan traktora i sa dve bake, dve sestre, mamom, tetkom i njenom bebom kreće u kolonu. Oluja traje.

Najbolnije je oluja prošla kroz Jovankinu dušu. Ranjiva i osetljiva sve je teško doživljavala. Ožiljke i sada nosi.

Na jednom literarnom konkursu  Dušan je od pesnika Pere Zupca primio nagradu za svoju “Čudesnu priču o rečima”.  Evo odlomka:

“Teče reka najlepših, najtoplijih reči: igra, deca, lopta, livada, mačak, trava, Sunce, osmeh, bicikli, kanal, reka, čamac, veslo, pecaljka, riba…

Evo ga moj brat Dušan. Hop – šutnuo loptu, provalila se njegova bujica reči: Lika, konji, borovi, jele, potok, ovce, jagnjad, seno, krave, traktor, Plitvice, kamen, šuma, planinski izvor, ledena voda, pijane priče uz rakijski kazan, toplina ognjišta i … daljina.

Stiže sestra Sofija. Petnaest godina, a već devojka. Sve neke  tajne reči:  spomenari, leksikoni, ljubavne zavrzlame, kafići, šaptanje, dogovaranje, kapa na glavi, oči pod kapom i sve nešto tiho, tiho… Samo se čuje kako kuca srce. Došlo iz Like, ulilo se u Dunav i ravnicu, pa plovi.

Jovanka, moja druga sestra. Sa sedamnaest godina, njene reči odzvanjaju glasno. Zove daleka Lika. Dozivaju u snu planine, šume, proplanci, čobanske priče, prve ljubavi  i –  Bog te pita šta sve ne.  Stvarno zvuče reči lekara – zaboravi prošlost, živiš sad ovde. Ovo su reči koje su za tebe: mladost, budućnost život.

Odnekud izleće moj rodjeni brat Miloš. Lako ga je prepoznati. Oči vesele i okrugle, uši raširene, mala usta – a reči iz njih velike: poljana i Beli jarak, riba na udici, njegovi i moji drugovi Dragan i Saša Vrkić se spremaju preko okeana u Australiju zauvek, vreća za spavanje i zvezdano nebo, kupanje, ronjenje i skokovi u vodu.

Moj zvrk kaže: Hoću sve! Hoću Sega mega drive master systems, hoću igru, hoću radost, hoću školu, hoću ulicu, hoću fudbal. Hoću sve!”

Još se Balkan nije smirio.

U našu neveliku kuću , na nekoliko meseci,  došla je i tetka Beba sa kćerkom Mirjanom i sinom Milom. Broj kreveta na sprat se povećao. Tetak Ante nam je našao lagani knjigovezački posao, lepljenje bandarola za novac. To su one kružne trake u koje stane 100 novčanica. Posao za veliku porodicu kao što smo mi. Sad se već moramo bolje organizovati. Dnevno je svako trebao zalepiti odredjeni broj: Dušan, Dudo,  Mirjana po 3oo, Jovanka 250 do 500, (neko je dopisao 2 pa je izgledalo da treba 2250 do 2500), Miloš 100, a Sofija što više može. Njen učinak je bio fenomenalan, ponekad je prelazio  1000 komada, besprekorno uredno i precizno.

Dnevna zapovest  za jedan julski dan u ulici Stojana Matića na broju 73:

• Mile Vlaisavljević, prvi radni dan na ekonomiji, budjenje na vreme, bez kašnjenja
• Baba Soka, skuvati pasulj
• Mama Milica (Jovankina, Sofijina i Dušanova) ispeći krofne
• Beba (Ljeposava), staviti krastavce u tegle da se kisele za zimu

Održavanje reda važi  i za dečake i za devojčice:

Miloš – spavaća soba i da ne ode daleko, popodne putujemo, Dušan – dnevna soba i terasa 1, Dudo – trpezarija i terasa 2, Jovanka – kuhinja, Mirjana –  šmeterling i špajz, Sofija – kupatilo i soba babe Boje (popularni Mačjak).

Dane u službu na granicu. Milica na posao u štampariju. Baba Boja radi bez zapovesti. Muze kravu, hrani stoku i živinu uz pomoć svih.

Mladen Stanić, zet mog brata Nikole Ljuštine je jednom upitao ko nam  čita dnevne zapovesti?  Znate ono kao u vojsci ili na radnoj akciji; zastava se spušta ili diže, čita se zapovest.

Strina Soka je tiho  odgovorila:  ”KO PRVI PISMEN USTANE.”

Potpisan je Dejtonski sporazum,  dolazi do mirne reintegracije Baranje, ali pravog mira nema.

Djoko i Mica su kupili kuću za porodicu pokojnog Milana Marinkovića, svečano smo je otvorili. Jedno vreme su Dušan i Miloš išli spavati sa njima. Nerazdvojni.

Kod tate Ivana u Bezdanu  smestilo se četrnaestoro članova porodice Macavara iz Dalmacije. Stari otac Serdjo i baka Olga, tri sina, tri snahe  i šestoro dece.  Idealno za organizovanje nogometne utakmice na livadi ispred kuće u Kolutu. Dalmatinci protiv Ličana. Sudija Slavko Macavara. Dane je kriv što su pobedili Dalmatinci. Ličani su bili bolji. On je bio na golu. Miloš se naljutio na Emiliju što je  navijala za protivničku stranu. Sudija se jednog trenutka  bolno sagnuo. Nažalost, bila je to tužna najava. Nekoliko godina kasnije je umro sa jedva četrdesetak godina.  Dragan i Saša Vrkić iz dalmatinske ekipe su više od petnaest godina u Australiji, pre četri godine im se pridružio i moj Dušan. Macavara dečaci su postali porodični ljudi rasuti od Bara, do Kule i Banja Luke. Emilija živi u Podgorici i neguje  troje  svoje divne dece. Saša se trenutnio odmara od Tajlanda u svom rodnom Benkovcu, dok ne odleti na neki drugi kraj sveta. Sofija i Dudo žive u Nemačkoj.  Mirjana Bebina na Fruškoj Gori podiže svog Uroša. Mile ima već punoletnu Milenu.  Miloš živi u Bezdanu u kući u kojoj su bile Macavare. On i Mirjana imaju sina i kćer:  Marka i Minju. Jovanka je u Kolutu.  Minji  je Jovanka ovoga leta poklonila macu. Maca se zove  Elza.

Jednog dana Marko kaže: “Idemo kod Jojice.” Naša draga Jojica!