Putuj Starino moja

Putuj vršnjače veka,  najstariji u porodici Čačić.  Tvoja duša sa nebom  ima tajni dogovor. Tvoje vreme je stalo. Ono traje. I večno postoji.

Imam  posebnu čast da budem tvoj potomak. Bolje reći,  jedna od tvojih potomaka.

Ante Čačić, godina 1923. selo Bruška, Bukovica, Dalmacija, sivi kamen i nebo. Kunovac, vrh vrhova.

Ante Čačić, godina 2018. Vinkovci, Slavonija rodna i šumovita.  Kažu da šume u jesen cvetaju.

Zaplovi nebeskim njivama, Kećo moj dragi!

Ne znam otkuda  tebi  taj nadimak, ali mi je posebno drag. I draga su mi sva sećanja na tebe.  Kao i sve uspomene,  ponekad jako zabole,  ponekad izmame osmeh.  Ali, uvek dodirnu srce. A ono;  ili zaigra, ili se stegne.  Uvek sa ponosom i  korisnom podukom.

Pre par godina kada sam ti u telefonskom razgovoru  spomenula  grad  Ahen,  a  u tvojoj dubokoj i dobroj memoriji  zaplesali su događaji  koji su se odigrali početkom Drugog svetskog rata:

“Rurski basen”,  rekao si svojim slabašnim, treperavim glasom. Samo su te glasnice izdavale.    “Dvanaesti sedmog tisuću devetsto četrdeset prve pobjegao sam iz rudnika gdje sam se obreo kao zarobljenik  na prinudnom radu. Po savjetu, kupio sam povratnu kartu za vlak da niko ne posumnja da bježim. Danima sam putovao Evropom, izbjegavajući  rigorozne  ratne kontrole.”

Krajem tog istog rata na otoku Visu,  gde se krojila istorija, bio si  “svjedok” budućnosti.  Među odabranima obučavao si se za “partizanskog učitelja”, a potom  to i bio u svom rodnom selu.  U oskudim, ratnim i poratnim uslovima od jedne olovku pravio pet malih, učio ih slovima, računu…

Pa,  onda ponovo vlak, ovoga puta “vlak bez voznog reda”.  Kolonizacija. Pravac Vojvodina.  Susret sa novom sredinom,  drugačijim običajima, drugim ljudima. Prvo, selo Riđica na samoj granici sa Mađarskom, pa zatim Bezdan, na obali Dunava.  Tvoj brat Jure, a moj deda, organizator kolonizacije u Bezdanu,  zatražio je premeštaj u Riđicu. Nije mu odobreno, nego je porodica imala preći k njemu. Telegram koji  je uputio porodici da se spreme,  nikad nije stigao, ali su u rano jutro stigli ljudi iz sreza  Sombor u kožnim mantilima. Bili su “konspirativni”, zapravo, ništa nisu govorili,  samo su  nas držali na oku. U podne je stigao Jure sa seoskom zapregom i čudom se čudio da njegova porodica  nije ni počela da se pakuje za preseljenje.  “Kožni  mantilaši” su bili u kući  samo da nadziru šta nosimo. A nisu znali da nije bilo potrebe za  nadzorom,  jer je Jure bio rigorozniji od svih njih zajedno po pitanju raspolaganja društvenom imovinom.

I ponovo “kožni mantili” godine 1948. u vreme Rezolucije Informbiroa. Hapšenje i  zatvaranje. Vreme apsurda. Sve po ključu. Iz Bezdana treba uhapsiti jednog Srbina, jednog Hrvata i jednog Mađara. Takva je nacionalna struktura. Takva treba biti i krivica.  Nakon više od stotinu dana pritvora u priručnom zatvoru u Poljoprivrednoj školi u Somboru, pušteni, vraćene im partijske knjižice i idite, služite sistemu.

“E, takva uprljana partijska knjižica mi ne treba!  Meni  je tu knjižicu uručio Svetozar  Vukmanović Tempo na otoku Visu.”

I nikad više Partija. I nikad više šraf sistema.

“Vraćam kolonizaciju, vraćam se u Dalmaciju.”

Nakon dobro organizovane večere sa lokalnim nosiocima vlasti i dobrog vina – maske su pale.  Otkrili su se oni što su ga “drukali”. Potpisali mu otpust iz kolonizacije. Mogao je  sa svojom Kajom  i tek rođenim sinom Marijanom nazad na ognjište u Brušku.

“Kolo sreće uokoli, vrteći se ne pristaje”… pevao je Marin Držić u Osmanu. Tako i moj deda stric Ante posle par godina ponovo na put. Ovog puta u Vinkovce.  Broj putnika uvećan za dva. Majka i očuh Ante – Lasica.

A u Vinkovcima sestra Maša i njena porodica.  Njegova “Duda”!  Kao mali nije umeo izgovoriti “Dušo moja”, nego “Dudo moja”. I ostade zauvek njegova Duda.

Sredinom  šezdesetih godina prošlog veka dolazila sam kao devojčica u Vinkovce. Pamtim kafanu  u blizini tetka Mašine kuće “Kod Žmirića”. I pamtim strica mirnog,  za stolom, sa čašom vina, pogleda uprtog u unutrašnjeg sebe, duboko razočaranog u svet, u život, u sistem.  Bez reči. I pamtim strinu Kaju, kako preže konje i bori se. Lepa i snažna. Beskompromisna.  Naporno je radila za sebe, svog Antu,  sina Marijana, kćer  Emiliju.

“Stotinu puta ću ti za bravu uhvatiti, ali, moraćeš mi to uraditi!” pripretila je službeniku u Osijeku koji  je osporavao Antino pravo na mirovinu.

Uspela je.  Rešenje za mirovinu je stiglo. Ali, konja se nije želela rešiti sve do domovinskog rata. Poslednji je otkasao  k bratu u Vrpolje dok su granate padale na Vinkovce i okolinu.

Uspeo je i moj stric  (zapravo stric moga tate Ivana).!  Alkoholna faza bezizlaza je zatvorena.  Sada smešno pada njegova priča o tome kako je stao pred ogledalo i rekao:

“Znam te Ante!  Nema više!”

Sigurno je najteže spoznati sebe.

Proteklo je puno vode od tada. Marijan i Emilija su  diljem sveta gradili svoje živote i živote svoje djece.  Marijanova Libija … Emilijina Australija … Putovao je  stric nekoliko puta  kod Emilije. I do detalja  pamtio duljinu  leta do Amsterdama,  pa od Amsterdama… preko okeana … O Bože, u koje je sve pretince i kako  smeštao  svaku pojedinost iz svog  života.  Otputovala je zauvek  strina  Kaja.

Vratila se Emica.

Tiho je dogorela njegova sveća. Ugasila se.

Hoću da pamtim strica u svim njegovim moralnim i nesebičnim ljudskim vrednostima.

Hoću da pamtim zadovoljne poglede njega i tetke Maše,  dok sede na čelu velikog porodičnog  stola i posmatraju  Jurine i svoje potomke kako veselo ćakulaju  i  vole ovaj život.

Hoću da pamtim njegovu  izrečenu tugu  na dan kad je umrla moja baka Mara:

“To je bila naša majka”.

Prihvatila je Keću od šest i Dudu od četiri godine i podizala ih sa osmehom i ljubavlju kao svoju decu.

Hoću da pamtim onaj ugao kuće u Kačićevoj 88 i Željka, sina moje sestre Slavice, te Dušana i Miloša, moje sinove,  kako netremice  slušaju strica Antu . On lagano priča, bez mimike, sa sjajem u očima;  oni se smeju i pamte svaku reč. Bolje reći, napajaju se mudrošću i razumom.

Hoću da pamtim kako moj stric Frane “sjedne na vlak u Zagrebu i ide posjetiti strinu Kaju u Domu za umirovljenike u Vinkovce”.  On mora na duži put,  a strina je sa zdravljem slabo…  Znate, strina je rod rođeni. To se ne nasleđuje. To se stiče odnosima u porodici, pažnjom, poštovanjem.

Hoću da pamtim prijateljstvo mladog čoveka koji je strica opskrbljivao kuhanim obrocima, a on u svojim devedesetim godinama “preštihao vrt”,  te razmenjivao  svježe povrće za kuhano jelo.  Jedan su drugog zvali “Baćika”.  Braća, a razlika u godinama dvostruka.

Hoću da pamtim pažnju koju je dobijao od svoje djece i  njihovih porodica. Nežnost koja se samo iz nedara daje.  I dobija. Zauvek.

Hoću da pamtim i prenesem svoj našoj deci.  Svojim životom  je to zaslužio.

Putuj Starino moja, tvoja večnost počinje.

3 komentara na “Putuj Starino moja

  1. Zbogom moj ujače junače k,ošto sam i sam.Tvoj dobri duh lebdjet će iznad maglovite slavonske ravni i krševitih brežuljaka rodne Bukovice.Počivaj u miru, moj junače.

  2. Pero ti se pozlatilo MILICE
    Hvala za još jedan biser koji ne bledi čiji sjaj nijedno vreme ni vekovi nemoze umanjiti jer sjaj duše je večan
    HVALA

  3. „Znate, strina je rod rođeni. To se ne nasleđuje. To se stiče odnosima u porodici, pažnjom, poštovanjem.“-divne su price divna moja strina, sve sam ih procitala bez daha, neke cak i po dva puta!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.