by Subotnje popodne – vreme odmora i sagledavanja mojih dnevnih, nedeljnih, mesečnih pa i godišnjih planova i obaveza. Razmišljam, slažem uradjeno, premeštam buduće poslove u nove fascikle i odjednom u svest mi uleti rečenica iz kultne serije Radiotelevizije Titograd iz 1988. godine – „Đekna još nije umrla, a ka’će ne znamo“:
E, moj Radosave!
Seriju je režirao Živko Nikolić, snimana je na na crnogorskom jeziku i prati život jedne porodice u zabačenom planinskom selu, koja potpuno jednostavne situacije rešava na najteži mogući način.
To je to, rekoh sebi. „In medias res“ veli latinska poslovica. „U sridu“ kažu Dalmatinci.
Naime, više dve godine pomažem inženjeru Matić Radoslavu, koji trenutno sa suprugom živi u Adelajdu u Australiji, da ostvari pravo na starosnu penziju u Srbiji. Vodjen lepom i plemenitom idejom da za primanje penzije opunomoći ženu koja je negovala i čuvala njegovo dvoje dece, upustio se, a i ja zajedno sa njim, u pravu pravcatu avanturu. Radosav iz serije postade u mojoj priči Radoslav.
E, moj Radoslave!
Rodjen u Raševici pored Paraćina, gde je završio osnovnu i srednju školu i radio kratko vreme u seoskoj Zemljoradničkoj zadruzi, a zatim otišao na služenje vojnog roka u Jugoslovensku narodnu armiju. Nakon toga je diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu , oženio se i sa suprugom Milankom došao u Vojvodinu, zapravo u Crvenku. Zelengora je naselje u blizini Crvenke, ali je i naziv lokalne poljoprivredne zadruge čiji je direktor postao. Uskoro su postali i roditelji. Milanka i on su prvo dobili Zorana, zatim Jelenu. I, srećom imali Milicu sa Zelengore da im čuva decu dok oni rade.
„Kad deca malo porastu i osamostale se, zaposliću te u Zadruzi,“ obećao je Radoslav Milici.
Ali, „ ne lezi vraže“! Svako vreme nosi svoje breme. Pojam „stranačkog zapošljavanja“, o kome se u poslednje vreme mnogo govori, kritikuje i protestuje, nije tvorevina trenutno aktuelnog višestranačkog sistema. Njegovi koreni sežu duboko u prošlost. U vreme o kojem pišem, a to su osamdesete godine dvadesetog veka, postojao je društveni dogovor kojim se davala moralno politička podobnost (u prevodu partijska pripadnost), naročito ako je u pitanju izbor ili reizbor direktora. Postojao je i Radoslav koji nije želeo biti član Partije. Principijelan. Odlučan. Moralan. Karakteran. Bez trunke udvoričkog ponašanja ili podilaženja sistemu. Samo stručnost i ljudskost. I to velika!
I moj ti Radoslav ostade bez radnog mesta.
Ne znam šta se sve zbivalo sa njim i njegovom porodicom, duga je to priča sigurno, ali sve mi jako liči na „Knjigu o Milutinu“ Danka Popovića.
Knjiga je ugledala svetlo dana 1985. godine i odmah postala nepoželjna i kao takva zabranjena. Popović u knjizi ne izostavlja nijedan ključni momenat naše istorije, počev od Sarajevskog atentata do godina posle Drugog svetskog rata. Piscu je pošlo za rukom da njegov junak, Milutin, obični šumadijski seljak, na neki način bude svedok zbivanja, pa i njihov tumač svojim saborcima, komšijama, prijateljima i čeljadi. Borac Balkanskih ratova, Solunac iz Prvog svetskog rata, jedan od prvih na udaru agrarne reforme tridesetih godina prošlog veka, otac koji je na Sremskom frontu gubi sina jedinca – biva optužen da je kulak, dospeva u zatvor gde umire na najgori mogući način – ćebovanjem. Ubili su ga zatvorenici, lopovi i secikese sa kojima je tokom služenja zatvorske kazne okopavao kukuruz. Primetivši da oni motikom „potkopavaju“ kukuruz i da se biljke suše, zaprepastio se i time skrenuo pažnju zatvorskih čuvara. Njegova namučena i napaćena, ali čista seljačka duša nije mogla podneti nepravdu. Biljke kukuruza nisu nikom ništa skrivile. One moraju da rastu, da daju plod, da hrane narod, a to što je on u zatvoru zbog neispunjavanja „obaveznog otkupa“ na pravdi Boga, to nije važno.
Njih kazniše, a oni njega ubiše tokom spavanja. Kukuruz je imao pravo na život. Milutin nije. Knjiga o Milutinu je za nas moralni rečnik i etička obaveza.
Ne zamerite mi na ovoj digresiji.
Moj Radoslav je odabrao da sa porodicom živi u Australiji. Od tada su prošle decenije. I on i Milanka su nastavili da rade svoj posao. Deca su porasla. Imaju svoju decu. Samo je Milica ostla bez posla. Sve vreme su održavali kontakt sa njom. Dolazila im je u posetu u važnim i lepim životnim trenucima. Da im bude drag gost i svedok njihove radosti. I svedok njihove ljudskosti, bolje reći savesnosti i dobrote.
E, tek sad smo došli na početak: Radoslava sam upoznala kroz malo kviz pitanje moga sina Dušana: Semena grahorice u Australiji se nazivaju: Timok, Rasina, Morava… Pogodite odakle je selekcionar.
Odakle si sele? Jelek, anterija i opanci. Domovina nije kriva. Reke teku kroz biljke. Nije važno što je daleko. Uostalom, daljine ne postoje kad ti je nešto u duši. Ili, na duši.
Moj zadatak je definisan kroz punomoć koju mi je Rade dao, a bio je da prikupim podatke o njegovom radnom stažu i podnesem zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju. Ma „ni po muke“ za mene.
Prvo – gde i kada je služio vojni rok? Vojna knjižica ostavljena negde na dnu vojničkih uspomena i nema je da se podnese na uvid. Sreća, vrata Vojnog odseka uvek otvorena. Zahtev ili molba, Vojska ima pouzdanu evidenciju bez obzira na promenu državnih obeležja. Taj dokumenat sam dobila uz pomoć i asistenciju nekadašnjeg komandanta Aerodroma u Somboru.
Idemo dalje. Nema radne knjižice, neka – postoje listinzi podataka. Ali, žalim, baza podataka Vojvodine nije kompatibilna sa bazom podataka Beograda, a kamoli bazom podataka o radnom stažu u užoj Srbiji. Šta bih ja da mi nije ljubaznih i predusretljivih ljudi u Službi penziono invalidskog osiguranja u Somboru? Jelica, Vlado, Branka, Svetlana, Slobodanka, Sanja i sto puta moje kuc-kuc na vrata.
Šta sve nismo čekali. Listinge, odgovore na zahteve. Ponekad negativne. Više puta pozitivne. A onda konstatacija koja demorališe. Nedostaje nekoliko meseci staža! Radoslav je spreman da izvrši doplatu do punih 15 godina radnog staža i ostvari svoje pravo iz rada. Vlasnik je poljoprivrednog zemljišta u Raševici. Ne može biti poljoprivredni osiguranik. Star je. Postoji Fond dobrovoljnog penzionog osiguranja Republike Srbije. Ne može. I tu postoji starosna granica. Ali Rade je stručnjak za zdravu životnu okolinu i zdrave stilove života. Društvo za borbu protiv raka Sombor-Apatin u svojoj delatnosti se bavi upravo ovim. Misija je ispunjena. Radoslav Matić postaje član Društva i putem mejla deli savete za život sa rakom. Brošura u kojoj su i njegovi saveti , zajedno sa prilozima ostalim stručnjaka koristi se u preventivnim akcijama ranog otkrivanja malignih bolesti, kao i psihosocijalnoj rehabilitaciji obolelih od raka. Polovinom januara 2018. godine svi potrebni uslovi za penzionisanje su ispunjeni. Obrazac M-1 i zahtev predat.
Evo, prošao je Prvi maj. Praznik rada. Rade je uvek poštovao rad i radnika, činio sve da radnicima poboljša uslove života, kao što i sada želi da Milici olakša i ulepša starost , ali rešenja još nema. Dug je proces administrativne kontrole kod nas. Spomenuću Đeknu sa početka priče i neobičnu skraćenicu na crnogorskom jeziku “ka’će”?
E, moj Radosave, zapravo Radoslave!