Za tvoj treći rođendan Mia

Napunila si  tri godine, mila moja,  velika devojčice, vreme je da  baka nastavi  pričati! Kako večeras  početi bajku uspavanku?

Pa to je bar lako!

Sve bajke imaju isti početak:  Jednom davno, davno  pre mnogo godina i daleko  preko sedam gora i  sedam mora  postojalo je kraljevstvo  radosti  i smeha.  Kralj, kraljica, princ, princeza i svi podanici u tom kraljevstvu su nosili osmeh na  licu kao znak odanosti ….

Ti si mila nedavno  dobila najlepši zamotuljak radosti sa imenom sestrica  Jelena. Čuvaj je malena, milena moja, osmehuj joj se svakoga trena i ona će od osmeha naočigled rasti.

Pričaću ti o princu  i princezi iz spomenutog kraljevstva.

Zamisli, princ se  zove  Željko kao tvoj i Jelenin tata, a princeza Ksenija, kao tvoja tetka.  Možda su to baš oni iz vremena kad su bili mali. Princ je bio mnogo prinčevast,  ljubopitljiv, dobar i opširan,  što bi rekli rodjaci iz Benkovca.  A ko im je kriv što brzo govore i kratko odgovaraju na pitanja? Princeza nije bila kao ona iz bajke o princezi na zrnu graška, nego devojčica sa kovrdžama  i veselim okama.

Jednom prilikom na moje pitanje:

„Deco, kako da vam spremim jaja za doručak – na oko  ili  kajganu?“

David kaže:  „Ja želim kajganu.“

Ksenija:  „Ja bih na oko.“

Željko zaprepašteno izjavljuje: „Ja bih na USTA!“

A to što je Kseniju ubedio da je mlečna čokolada napravljena od kozjeg mleka, samo da bi on pojeo celu čokoladu, to u čokoladnom kraljevstvu nije greh. Željko je kod bake Ruže imao kozu Lindu i kad je baki ponestalo mleka za palačinke, imao je spasonosno rešenje:

„Baaako, muzi kozi!“

Princeza Ksenija je imala šest godina kad  se  rodio  Željko i sledeće godine je pošla u školu. A, Željko prohodao! Sklanjaj sveske, olovke, bojice…

Kad je ona imala dvanaest godina i sve tajne za devojčice  u oku i srcu, Željko je imao šest godina i  jako voleo  prisustvovati  šaputanju  nje i njenih drugarica, uzeti im kablove od kasetofona ili pokvariti mini muzičku liniju, a onda bi se našao sa  druge strane vrata dečje sobe. Sve je visilo na njemu, usne, oči, ruke, te bi prozborio:

„Opet sam izbačen!“

Čik sad da ga izbaci!

A kablove od struje je voleo kao da mu je Nikola Tesla rod rodjeni. Improvizovao je sa produžnim kablom i više utičnica „vrzino kolo“ od kablova. Šta se sve u toj maloj glavi spajalo, Bog dragi zna.

I desi se da sam sa dobrom komšinicom Martom Branković čistila koku i vadila joj creva. Željko, zapanjeno gleda  kokošja  creva i pita:

„Mama, jesu to KABLOVI?“

Kad je prvi put samostalno Novogradskom ulicom pošao kod bake Ruže i dede Ivana i zadržao se kod prabake Mare, malo kartajući sedmice sa njom i baka Kevom Prodanović,  odjednom se našao u „nebranom groždju“.  Na koju stranu da ide? Levo ili desno?

Krenuo  je desno,  došao do radnje „Kod Ćosike“ i  PREPAMETIO SE! – odmah je znao kuda treba ići do bake i dede.

Orijentiri su u životu zaista važni, dete moje. Hiljadu ćeš se puta prepametiti i odabrati pravi put.

A kad se kupao na našem Velikom bačkom kanalu sve sa leptirićima, rukavima za decu neplivače i upitao da li da skoči iz čamca na sred kanala u duboku vodu,  odmah skočio,  potonuo, izronio i pobedonosno izjavio:

„Malo me nije imalo!“

Ali, samo malo!

Duž naše ulice u Bezdanu,  koja se zove Somborski put, bile su posadjene topole.  Brzo rastu i u toku  cvetanja nema šanse da se odbraniš  od njihovog  paperjastog  cveta.  Kad duva vetar, nosi ga u oči, usta, ulazi kroz prozor u sobu i obaška što je od vetra neprijatno hladno.  Jednom prilikom je Ksenija sa tatom nešto poslovala na dvorištu i zatražila:

„Tata, raseci sva drva (topole)!“

„Zašto, Ksenija?“

„Zato što prave vetar!“

Eto, mila moja, da znaš u tom radosnom kraljevstvu  vetar se pravi od topola.

Tako jednom Željko i tata raduckaju oko kuće, a u susedstvu  kuća u kojoj stanuju tri dečaka:  Edison, Eliot i Dominik. Ode Željko do njih, čuje se PLJAS, PLJAS, i evo Željko trči kol’ko ga noge nose.

„Šta je bilo Željko?“ pita tata.

„Ošamario sam Edisona i on je mene!“

„Pa zar se ti njih bojiš?

„Ne bojim se, samo mi se beežiii!“

Život je poslao ta tri dečaka na tri različite strane sveta, Željko je u kontakltu sa njima i STVARNO SE NE BOJI!

Tako jednoga jutra Željko otvori vrata i proviri napolje, a ono, magla. Čudo nevidjeno!

„Kakva je ovo GUŽVA u zraku!

Baš  je gužvasto.

Ti znaš da se ovo kraljevstvo smeha nalazilo u Bezdanu. Bezdan je udaljen stotinjak i više kilometara  od Novog Sada, ali za one koji  žele da pogledaju  nešto zanimljivo u Pozorištu ništa nije daleko. Gostuje „Indeksovo pozorište“.  Spremni za smeh u Kraljevstvu smeha krenemo prinčevskim autom nas troje, bez dobrog vozača tate,  put Novog Sada. Sa nama ide  i Zorica Žmirić sa svojim Igorom i Tanjom. Stric Nikola, strina Katica, Ivica i Nikolica nas čekaju.  Nismo poneli kartu grada. Nema veze. Snaći ćemo se. Pitaćemo. I pitamo. Zaustavim auto,  Zorica otvori staklo:

„Bulevar Jovana Dučića na Novom naselju?“

„Auuu, pa vi ste krenuli u suprotnom pravcu. Napravite polukružno okretanje i ….“ kaže prolaznik.

Postupimo po savetu, okrenemo se i  vozimo, vozimo, vozimo.

„Stani Slavice da pitamo“  veli Zorica.

Stanem,  Zorica otvara svoje staklo, zausti  da pita …  ali Željko sa zadnjeg sedišta mirno konstatuje:

„OPET ISTI ČOVEK!“

Zatvaraj brzo staklo i vozi dalje.

Stigli smo mi toga dana do stana Čačića na Bulevaru Jovana Dučića, lepo ručali i svi skupa na vreme ušli u Pozorište.  Zamisli od „Indeksovog  pozorišta“ i očekivanog smeha ni traga, ni glasa.

Gledali smo „Smrt Smail-age Čengića!“

A pitanja tipa:

„Kako muva može po plafonu ići naopačke?“

„Šta se dešava kada astronaut u skafanderu pusti „golubića“? Da li njemu onda smrdi celi dan?“

Baka Milka, Blaškanovica, što bi rekli Hercegovci, bila je veoma pobožna i redovno je nedeljom ujutro išla u crkvu, noseći u svojoj ručnoj torbici „očenaše“. Svake je godine menjala na zidu svoje sobe kalendar sa svetim slikama. Željko je bio dečačić od nekoliko godina, tata je radio u štampariji gde su se štampali raznovrsni kalendari, a baka Milka kaže:

„Nu, Željko, di no biše onaj kalendar?“ Tražila je kalendar sa slikom Tajne večere Leonarda da Vinčija.

Ide Željo i nosi kalendar sa golim tetama!  Od meseca januara do decembra!

„Djavle, biži, biži!!

Ili, nazove Željko strica Nikolu (rodjenog brata svoga dede Ivana) i učini mu se da je to Nikolica, isto Nikola, njegov sin i priča, priča kao sa Nikolicom.

„Ali, Željko, pogrešio si, ovde stric Nikola.“

Neda se Željko zbuniti:

„A, prija!“

Svakom, naravno prija kad ga podmlade.

Jedne se zime, nakon gripa Željko našao u bolnici u Somboru.  U sobi dečak iz Čonoplje, sela  naseljenog kolonizacijom iz oblasti Korduna. Zadržali su u tom selu govor, naglasak i običaje iz starog kraja, pa deca rodjena trideset-četrdeset godina od dolaska u Vojvodinu,  govore kao da se nisu ni odmakli sa Petrove gore. Elem, sutradan dodjem sa Zdravkom  Stojaković , koja je Željku pri ulasku u bolnicu spremila sveske, olovke i bojice da prekrati vreme, a mali Čonopljanac će:

„Kad ste vi juče otišli kući, Željko je cijelu teku ispara.“

„Što Željo?“

„Brisao sam suze.“

Usput ,morao je Željko da nauči kako se tom dečaku zove đed, kako baba, ujak, ujna, ama, naučio je imena cele porodice. Valja da zna!

Kutiju sa biserima smeha iz našeg kraljevstvu otvaramo ponekad  i danas. Prosipamo ih da nam ulepšaju život.

Znaš, nekada smo Prvomajske praznike provodili sa druge strane Dunava. Spomenik Julka je bila obavezna destinacija za odmor nakon izleta u Crnu šumu, prasetinu sa ražnja i prvu zelenu salatu iz bašte svakog proleća. Sa prijateljima smo se popeli  do televizijskog repetitora u Zmajevcu. Brdaške, za naše vojvodjanske uslove malo poveće. Ni po muke za popeti se. Ali sići, to je već pitanje.

Krenuli smo polako nizbrdo, Željko, kako je uvek bio znatiželjan, nešto se zadržao gore, pogleda, mi već odmakli. Sad će on brzo da nas sustigne. Potrči, potrči, potrči….joooj!

„TRČIM BRŽE NEGO ŠTO MOGU!“

I svaki put, mila moja Mia i draga moja Jelena, kad vas sustigne brzina „trčite brže nego što možete!“

Život je izazov i to veoma lep izazov.

Srećan ti rodjendan  devojčice i srećno ti rodjenje sestrice!

Postavljeno u Mia

3 komentara na “Za tvoj treći rođendan Mia

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.