Nada Bošnjak

Draga Milice, pozdrav iz Osijeka,

dugo nisam pročitala tako dirljiv opis ljubavne priče ljudi koje sam znala i voljela. Hvala vam, oživjeli ste uspomenu na jednu veliku ljubav.

Teško da ću moći prenijeti sve emocije o Anti i Slavici kao što ste vi to uspjeli u ovom tekstu koji sam slučajno pročitala na Ivankinoj stranici. Ono što je mene dirnulo u vašoj objavi  je ta lijepa, ljubavna priča mladog para, uporedjena s nekim literarnim ili filmskim pričama. Ova naša je živa, poznavali smo i voljeli te ljude, ostavili su trag u našim životima i zbog toga ne pišem da su pokojni. Ako su mogli Šekspir, Dante, Tolstoj i Jesenjin pisati o stvarnim ili izmišljenim likovima i njihovim ljubavima, onda mogu i ja i vi, Milice pisati i podijeliti uspomenu o ljubavi dvoje mladih.

Ante i ja,  gledano na rodoslovlje, vjerujem četvrto koljeno, ali sam mišljenja da je nekad i dalek rod blizak kao rodjeni brat. Nastavi čitati „Nada Bošnjak“

Za tvoj treći rođendan Mia

Napunila si  tri godine, mila moja,  velika devojčice, vreme je da  baka nastavi  pričati! Kako večeras  početi bajku uspavanku?

Pa to je bar lako!

Sve bajke imaju isti početak:  Jednom davno, davno  pre mnogo godina i daleko  preko sedam gora i  sedam mora  postojalo je kraljevstvo  radosti  i smeha.  Kralj, kraljica, princ, princeza i svi podanici u tom kraljevstvu su nosili osmeh na  licu kao znak odanosti ….

Ti si mila nedavno  dobila najlepši zamotuljak radosti sa imenom sestrica  Jelena. Čuvaj je malena, milena moja, osmehuj joj se svakoga trena i ona će od osmeha naočigled rasti.

Pričaću ti o princu  i princezi iz spomenutog kraljevstva.

Zamisli, princ se  zove  Željko kao tvoj i Jelenin tata, a princeza Ksenija, kao tvoja tetka.  Možda su to baš oni iz vremena kad su bili mali. Princ je bio mnogo prinčevast,  ljubopitljiv, dobar i opširan,  što bi rekli rodjaci iz Benkovca.  A ko im je kriv što brzo govore i kratko odgovaraju na pitanja? Princeza nije bila kao ona iz bajke o princezi na zrnu graška, nego devojčica sa kovrdžama  i veselim okama.

Nastavi čitati „Za tvoj treći rođendan Mia“

Najlepša ljubavna priča

“Kada se jednom moje srce

razbije u najsitnije komadiće,

znaj, draga, da će te svaki od njih,

ljubiti kao hiljadu srdaca”   (Muhamed Šans-ed-Din Hafiz)

Ante                                     24.9.1971.

 

Sedamdesetih godina prošlog veka u bioskopima širom sveta prikazivan je film “Lowe story” snimljen po romanu Eriha Segala.  Glavne uloge su tumačili Ali Mek Grou i Rajan O’Nil. Bila je to romantična drama modernog vremena.  Zbivala se na prestižnom američkom univerzitetu i osim osnovne teme ljubavi i odanosti, sadržavala je i zaplete zbog bolesti, bogatstva i siromaštva. Film je urađen maestralno, dobar scenario, pratila je, možda, još bolja muzika. Nastavi čitati „Najlepša ljubavna priča“

Mađarska

Mia moja draga, želim da ti pričam o salašu na kom sam živela u vreme mog ranog  detinjstva. Više ga nema u stvarnosti,  fotografije su već požutele, izbledela su sećanja u očima, jedino još zatreperi duša kad joj spomeneš tu usamljenu kuću na pašnjaku,  dva-tri duda pored puta, bunar i djeram  ispred salaša, nagorele grede nekadašnje šupe, plast sena i veliko stablo topole iza kuće.

Sam salaš je bio sagradjen  od naboja (zemlje) i čerpića. Okrečen u belo, sa plavičastom nijansom, koja se postizala dodavanjem plavila za veš. Nije bio veliki. Imao je zemljani pod, koji smo održavali redovnim  podmazivanjem. Tvoja tetka Ksenija se iznenadila kada sam joj pričala da se masa za podmazivanje pravila od zemlje ilovače kopane nedaleko od salaša, pleve, vode i konjske balege, kao vezivne materije. Bljak.  Sada bismo rekli, organsko lepilo. Nastavi čitati „Mađarska“

Priča o Boji

Ne smem ti, mila moja Mia, zaboraviti ispričati povest o našoj Boji, mojoj tetki. Tvoj čukundeda Jure i čukunbaka Mara su imali četvoro dece: Ivana, Franu, Boju i Nikolu. Boja je rodjena 1939. godine, pred sam Drugi svetski rat. Obeležila je naše živote pitoresknim bojama, tako jarko da i danas traje uspomena na nju. Priroda se sa njom grubo našalila, osakatila joj biće i snagu klice života. Prohodala je kasno. Možda sa pet godina. Ili više. Imala je dečju paralizu. Preležala je tifus u toku rata, što je ostavilo traga na sluhu i vidu. Bila je sitne gradje i širokog osmeha.  Slabo je govorila. Poneke reči su zvučale približno tačno, a  neke su bile izgovorene samo njoj znanim jezikom. Razumevali smo je  uz pomoć ljubavi. Afirmativno. Bez suprotstavljanja.  Ona sama je ljude  ocenjivala prema odnosu prema radu, sama je  bila veoma vredna. Neprestano u radu i redu. Ni jedan posao nije ostavljala nedovršenim. I sad mi u ušima bruji njeno: “Čekaj!”, ako je pozoveš zbog nečeg drugog, dok je ona zauzeta u  svom poslu. Čekaj da ona završi svoje, onda će sa tobom ići dalje. Nastavi čitati „Priča o Boji“

Priča o Stefanu

Moram ti ispričati priču o dečaku koji je samo nekoliko godina stariji od tebe mila moja Mia. Zove se Stefan. Živi u Bezdanu.

Njegovi roditelji rade u prodavnici nedaleko od kuće u kojoj su odrasli tvoj tata Željko i tetka Ksenija.  Željko i Ksenija su odavno promenili svoje mesto boravka, a i ja sam u vreme o kom želim da ti pričam, već nekoliko godina živela u Somboru u našem novom stanu primerenom mojim potrebama i mogućnostima održavanja. Nastavi čitati „Priča o Stefanu“

Dečja igra iz Bezdana

Malena, milena moja,  igra je celi tvoj svet i ceo svet je tvoja igra.

Baka je kao devojčica  imala sasvim drugačije igračke i sa decom iz ulice se zabavljala na drugačiji način. Moja lutka sašivena od krpica ili napravljena od kukuruznih ćutki, obučena u odeću ispletenu maminom rukom, nije bila ni nalik na lutke koje su nam donosili rođaci iz Zagreba.  Mojoj sestri i meni bila je samo malo draža ta krpena, a i nisu nas morali upozoravati da je čuvamo  da se ne pokida. Posle je šezdeset i neke godine prošlog veka stigla u našu kuću i lutka iz Trsta, koja je na pokret izgovarala ma-ma i treptala okicama. Ta se nije smela ni pipnuti. Ona je, uredno raširene čipkane suknje stajala na krevetu u spavaćoj sobi na baršunastom prekrivaču, takođe iz Italije. Kad nikog nema kod kuće krišom smo je sestra i ja uzimale u ruke i do besvesti naginjale napred – nazad. Ma-ma. Ma-ma, trep-trep…

Nastavi čitati „Dečja igra iz Bezdana“

Mia

Mia

Grlim te dušom mila moja Mia.

Srećice moja.

Zlato moje.

Ljubavice moja.

Radosti moga Željka i moje Tanje.

Sestrice moje Martine i moje Aleksandre.

Srce svoje tetke Ksenije i teče Janoša.

Unuko moja i moga Ante.

Rodila si se petog  februarskog dana,  godine 2015.  Srećna budi.  Priroda se u tvom rodnom Novom Sadu zaogrnula velom snega da svojom  belinom naglasi čistotu i lepotu tvog dolaska.

Da li  postoji dodir duše,  ne znam zasigurno.  Ali,  stazom  nestvarnog bivstvovanja  posvećujem ove stranice tvojoj budućnosti. Želim da osetiš svoje korene. Neka ti oni poklone svoju snagu,  vetrom prolaznosti ulepšaju tvoj osmeh,   vedrinom pogleda učvrste tvoje korake i tako žive.

Nastavi čitati „Mia“