Mađarska

Mia moja draga, želim da ti pričam o salašu na kom sam živela u vreme mog ranog  detinjstva. Više ga nema u stvarnosti,  fotografije su već požutele, izbledela su sećanja u očima, jedino još zatreperi duša kad joj spomeneš tu usamljenu kuću na pašnjaku,  dva-tri duda pored puta, bunar i djeram  ispred salaša, nagorele grede nekadašnje šupe, plast sena i veliko stablo topole iza kuće.

Sam salaš je bio sagradjen  od naboja (zemlje) i čerpića. Okrečen u belo, sa plavičastom nijansom, koja se postizala dodavanjem plavila za veš. Nije bio veliki. Imao je zemljani pod, koji smo održavali redovnim  podmazivanjem. Tvoja tetka Ksenija se iznenadila kada sam joj pričala da se masa za podmazivanje pravila od zemlje ilovače kopane nedaleko od salaša, pleve, vode i konjske balege, kao vezivne materije. Bljak.  Sada bismo rekli, organsko lepilo. A, to je to.  Po podu smo prostirali ručno  tkane  prostirke – krpare. Sama reč kaže, pravljene od krpica. Znači, dotrajala odeća se makazama rezala na trake široke nekoliko santimetara, šivala se u dugačke-dugačke niti  i onda na razboju tkala. Tako su se naše bluzice i haljine pretvarale u šarene staze široke šezdeset ili osamdeset santimetara, a dugačke toliko kolika nam je bila soba ili kuhinja. Leti smo ih prali na kanalu na specijalnim stolovima, klupicama visokih nogu koje su stajale u vodi,  uz pomoć domaćeg sapuna  i  „prakljače“, jednostavne sprave za lupanje tokom pranja.  Na prozorima su bile uvek bele zavese, ručno radjene tehnikom mreže, ili na nemačkom, „netz“. Znači, specijalnom iglom se isplete mreža, a zatim se ona stavlja na djerdjef i veze motiv. Obično je to bila ruža  sa pupoljkom, grančicom i listićima. Od nameštaja pamtim žuti kredenac sa tri ladice u donjem delu i nekoliko gornjih elemenata sa staklenim vratima. Kreveti sa imali slamarice, ali u njima nije bila slama, nego perušina od kukuruza. Probaj jednom spavati na takvom krevetu. I pokri se, obavezno dunjom. To ti je pokrivač napravljen od puno guščjeg perja. Topao, topao.

Oko salaša jato gusaka, pataka, kokošaka, nekoliko pasa. Jedan vučjak se zvao Bobi, neko ga je otrovao, plakali smo od tuge za njim. „Čulo se do sela“. Drugi se zvao Vidra. Voleli smo ih. Davali su nam osećaj sigurnosti kada smo sestra i ja ostajale same na salašu.

A, bilo je takvih dana. Uvek smo imale niz obaveza da nam ta samoća lakše padne. Sitni poslovi pospremanja po kući, čuvanje svinja, sakupljanje jaja, čišćenje dvorišta i slično. Jednoga dana zadatak je bio da pripremimo salatu za ručak. Da napomenem, oko salaša nije bilo bašte. Salata je prethodnog dana doneta iz Bezdana i mi smo je trebale prebrati, odstraniti loše listove i oprati vodom iz bunara. Sve smo to  radile na sred dvorišta kraj djerma. Jato gusaka  nam je neprestano smetalo. Valjda se i njima svidela salata. U pokušaju da se oslobodimo dosadnih gusaka poteramo ih iza salaša. Ali, mi, deca, kao deca, zaigramo se iza salaša, a guske jednostavno naprave krug i dodju do bunara i djerma i – pojedu salatu. Jao, jao, jao. Kad smo, nakon izvesnog vremena, došle na lice mesta imale smo šta videti. Ni jednog lista salate, samo prazna posuda. Ko će sad tati na oči? On jako voli salatu. Moram ti napomenuti da je naš tata Ivan bio izuzetno blag čovek, strpljiv i pažljiv. Ni govora nije bilo da smo se bojale kazne. Pre bi se reklo da smo bile žalosne.  Šta ćemo sad? Da se sakrijemo. Gde? Na tavan. Šćućurimo se i čekamo. Odjednom, meni padne spasonosna misao: „Seki, ja znam kuda se beži u Madjarsku!“

Znaš Mia, moj tata je sa svojom porodicom iz Dalmacije bio koloniziran tj. naseljen u Ridjicu, selo tik uz granicu sa Madjarskom, udaljeno desetak kilometara. Sva šira porodica je tamo i ostala, ali je moj deda Jure svoju porodicu doveo u Bezdan.  Sa tog našeg salaša smo biciklima odlazili u posetu rodjacima u Ridjici. Tata je vozio mene na nosaču bicikla, a mama  Milicu. Na jednom delu puta, negde kod Rastine, tata mi je pokazao poljski put pored njive kukuruza i rekao: „Da krenemo ovim putem  stigli bi u Madjarsku“. Dobro sam to upamtila sa svojih, rekla bih osam godina, i u tom „odsudnom“ trenutku kad su guske pojele salatu, imala sjajnu ideju.

Šta se dalje zbivalo? Tata je stigao sa posla. Ne vidi nas, ne čuje nas. Strašno se uplašio. Prva zebnja, prva misao i prvi pogled na bunar. Da nismo možda upale u vodu? Posuda od salate u blizini, a nas nema. Kojom brzinom je pregledao sve prostorije na salašu, možeš zamisliti. Soba, kuhinja, špajz, štala, svinjac, kokošinjac i – konačno tavan. A moja Mica, odmah u plač „Tata, mi hoćemo da bežimo u Madjarsku, guske  su pojele salatu!“ Znaš, ona je bila kukavica. Uvek bi unapred  plakala kad nešto skrivimo. Odmah  bi sve odala. Nije je ni trebalo kažnjavati. Ma, ne bih ja to priznala, nikad.

Ručak toga dana nije sadržavao salatu.  Svi smo se smejali guskama i salati. A nismo otišle ni u Madjarsku.

Postavljeno u Mia

3 komentara na “Mađarska

  1. Divna prica. Tako me podseca na moje detinjstvo, ono najranije. Bilo je isto na jednom salasu, kastel Falcion, na Bezdanskom putu, 3 km od Sombora. Nezaboravno. I oni sitni detalji koje si u prici ispricala, vratise me jedno 60 godina unazad.
    Nastavi da pises.

  2. Uzivala sam „hodajuci“ stazama Tvoga djetinjstva. Sve, cega se sjecamo sa ljubavlju, nikada ne zaboravljamo. Bilo je to vrijeme kada ljudi nisu imali mnogo, ali je zivot bio smireniji, a duse toplije…. ….Ne mogu, a da ne spomenem – vi ste, Cacici, posebni ljudi. Izuzetno inteligentni, izvrsni govornici, zvonkoga smijeha; dokazali ste se na mnogim poljima. Iznad svega – pravi ste ljudi…. „Neka vam Bog pomogne, a ljudi ne odmognu !“

  3. Drago mi je da imam potpuniju sliku tvog zivota i odrastanja, Mico prije nego sam te upoznala. Sa zanimanjem citam tvoje pisanje. Kao da sam se dokopala tvojih zauvijek izgubljenih pisama, premda si pisala o drugim temama. S radoscu sam ih citala i sjecam se tvog rukopisa.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.