Autor: Milica Čačić Marinković

Rodjena sam 1954. godine Bezdanu. Studirala ekonomiju, radila u privredi, bavila se humanitarnim radom, uvek volela književnost, ljude, putovanja i pisma kao svedoke. Majka sam dva sina. Volim što ih imam i što su dali lepotu smislu svakog mog osmeha. I što su se ostvarili kao ljudi toplog srca, vrednih ruku i snažnog duha. Meni je život dao priliku da na miru pišem i ostavljam trag o sebi, svojoj porodici, dragim ljudima, krajolicima i dogadjajima. Tragam za suštinom sopstvenog prisustva na ovom svetu i ulogom koja mi je dodeljena u njemu. Pisanje me raduje. Liči mi na sadnju voćki. Ili na pčelinji rad. Uvek negde čeka cvet i slatki nektar u njemu.

Pisanije iz Thala (Austrija)

by Milica Čačić Marinković

   

U muzeju Arnold Schwarzenegger-a u Thal-u Austria

  Kiši malo u spoju Panonske nizije i Alpa, ali u mojoj duši sija najblistavije sunce. U kući sam Ivice, sina mog strica Frane. Osećam da sam preskočila vekove i uživam u toplini ekstravagantnog kamina sa pravim cepanicama u dnevnoj sobi futurističke ambijentalnosti, sve u staklu, ugodnoj kožnoj garnituri i decidnoj profinjenoj lepoti.

      Počinje susnežica, uskoro će sveg. Biće veselo, kaže Ivica. Baš dobro. Pravi planinski ugođaj. Januar je 2017. godine. Moje šezdesete godine teku, sretna sam, ispunjena ljubavlju. Nemerljivo je i ni sa čim uporedivo. Izdvojiću trenutak pred polazak u Grac. Moja unuka Minja stoji predamnom i čeka da je ljubim. Jednom, dvaput….sedmi put. I sad mi se plače od lepote. Nastavi čitati „Pisanije iz Thala (Austrija)“ →

Boda

by Milica Čačić Marinković

Rođena sam 1942. godine. „Moja generacija ’42“, pevao je Kornelije Kovač. Odrasla sam na beogradskom asfaltu kod tetke Mire, univerzitetske profesorice. Adresa je bila Beograd, Terazije broj 41. Završila sam Filološki fakultet na odseku Srpskohrvatski jezik i književnost. Moje prvo nastavničko mesto je bila osnovna škola u Bezdanu. Godina 1966.

Još su u mojoj glavi zujali tramvaji i trolejbusi, još sam u mislima žurila na koncerte i pozorišne predstave, još je pucketala filmska traka „Višnje sa Tašmajdana“ i čitale su se u „Bazaru“ „Beleške jedne Ane“ Mome Kapora, a nisam ni slutila da puštam korene u vojvođansku ravnicu i da odavde nikad neću otići. Život u selu je za mene bio pravo otkrovenje. Sve mi je bilo minijaturno: kuće, ulice, škola, pijaca, samo su ljudi bili veliki. Do tad nisam doživela da me na ulici svi susretljivo pozdravljaju kao da sam im već odavno poznanica i prijateljica, mada ih ja prvi put vidim. Toplina kojom su me primili u školi i bistre seljačke glavice u koje sam ulivala znanje o padežima, jotovanjima i palatalizacijama, zadržali su me na ovom mestu zauvek. U svakodnevnom životu, jedino nisam nikad naučila da vozim bicikl. Nastavi čitati „Boda“ →