by Evo me, tu sam. Nastavljam priču!
Prebiram u mislima trenutke pre ateriranja na australsko tlo. O čemu sam razmišljala? Kako sam se osećala? Šta sam želela?
Kada bih na sve ovo morala odgovoriti samo sa jednom reči, rekla bih – NEOPISIVO.
Nema te reči koja može opisati roj različitih misli, mešavinu osećanja, orbitu želja, a pritom si “ni na nebu, ni na zemlji”. A u vodi ispod, duž severoistočne obale Australje, iznad koje smo leteli u pravcu Sidneja, hiljade posebnih koralnih grebena dužine više od 2.000 kilometara.
Veliki koralni greben. Koliko je to? Po redu veličina u našim evropskim okolnostima, to je udaljenost od Atine do Hamburga. Pa sad vi vidite!
Od godine 1770. kada se engleski istraživač Džems Kuk nasukao na taj greben, istraživači i naučnici proučavaju njegov jedinstveni biljni i životinjski svet. Korali su životinje vrećastog tela sa okruglim usnim otvorom oko kojeg se nalazi venac pipaka. Žive u simbiozi sa jednojajčanim, žutosmeđim algama u bistroj, čistoj, toploj morskoj vodi bogatoj kiseonikom i hranljivim materijama. Neophodno je da imaju stabilno tlo i mnogo sunčeve svetlosti. Ima ih 350 različitih vrsta, što čini samo 10% životinjskog sveta Velikog koralnog grebena, uz 4000 vrsta mekušaca i 1500 vrsta riba. Za ronioce koji istražuju ovaj zadivljujući podvodni svet najprivljačnije su i najinteresantnije ribe . Mnoge su veličanstvenih boja. Teško mi je i zamisliti zašto se uz pojam boje stavlja pridev “veličanstvene”! Ali, kad shvatim da ta raskoš boja služi stvaranju parova kod riba, produžetku vrste pre svega, ali i za kamuflažu, onda mi je sve kristalno jasno. Ljubav i život! Zaista veličanstveno!
Veliki koralni greben je bogat i osetljiv ekološki sistem. Prljavim otpadnim vodama može biti uništen za vrlo kratko vreme. Isto je i sa neodgovornim odnosom istraživača prema njemu. Tako su 6o-tih i 70-tih godina XX veka biolozi uzimali kao “suvenir” trnovite trube sa lepim oklopom i tako narušili biodiverzitet koralnog grebena. Decenije, a možda i vekovi su potrebni da se uspostavi narušena ravnoteža. Da ne pričam o plastičnoj ambalaži: čitam da su u Australiji i na Novom Zelandu zabranjene plastične vrećice prilikom kupovine u prodavnicama. Samo čitam da ih nema – u stvarnosti ih vidim svakoga dana.
A šta je sa mojim junacima, mojim svetskim putnicima? Da li su poput mene bili fascinirani najvećom građevinom koju je priroda stvorila, kako se to često kaže ili su bili previše zaokupljeni brigom za goli život?
Ona – moja Milen!
Tako ju je nazvala njena Lili, kolegica sa studija arhitekture. Tako ću je i ja zvati u ovom putopisu.
I sada čuvam kutijicu obloženu školjkama iz Jadranskog mora na kojoj piše “ Uspomena iz Benkovca.” Kad se otvori poklopac jasno se vidi posveta, pisana davno, njenim kaligrafskim rukopisom “Dragoj Milici za njen 18-ti rođendan”! U kutijici dugačka ogrlica od žutih perli. I danas cela. Kroz bezmalo pedeset godina nošena na različitim mestima i prilikama, kombinovana i tonirana sa raznobojnim odevnim predmetima. Ne, nije od korala! U mom srcu je to uspomena vredna kao million korala!
Sećam se da je februara devedesetih godina prošlog veka moja Milen morala u Beču ishoditi preletnu vizu preko Australije do svog novog životnog odredišta na Novom Zelandu. Sreća je bila da je desetak godina ranije upoznala Jasminu, moju cimerku sa studija, koja, kako tada, tako i danas živi u Beču, pa je imala podršku u tom poslu. U vreme dok je očekivala da ostvari vizu za nebesko prostranstvo nad Australijom, Jasminin suprug ju je dovezao u mađarski grad Đer, veoma blizu austrijsko-mađarske granice i nas troje smo proveli jedan tužno ugodan dan, hvatajući se za uspomene i nade u bolji život. Kao da će joj tamo na Novom Zelandu svanuti i biti neuporedivo bolje za život. A desetak godina kasnije preletna viza je postala doletna, pa Milen već petnaest godina živi u Sidneju.
Rekoh već da korali za opstanak moraju imati čvrsto tlo, bistru, čistu, toplu vodu, bogatu kiseonikom i hranljivim materijama, kao i sunčevu svetlost. To je Milen trebala takođe i za samu sebe na budućem prebivalištu. Ostala je zauvek iza nje čvrsta, kamenita podloga detinjstva u naslagama pločastog kamena oko Benkovca i sunčeva svetlost bezbrižne dalmatinske mladosti. Ostale su iza nje i godine službovanja u Italiji. Čekalo ju je nešto potpuno novo i nepoznato. Njene misli nisu imale epitet “veličanstvene”. Pre bih rekla da su bile uplašeno neizvesne.
Moja niska žutih perli strpljivo čeka u tami kutijice obložene školjkama.
On. Moj rođak Toni!
Malo je drugačije njegovo ime, ali ljudi sa kojima je živeo i radio svih ovih godina ga tako zovu. Lakše im je!
O čemu je Toni razmišljao leteći avionom u pravcu Melburna ili Perta? Da li mu je pred očima lelujala slika nikad zaboravljene Bezdanke? Da li je zamišljao da će, možda, jednoga dana i ona doći na ovaj kontinent? Do mene su dopirale informacije da na svoje radno mesto putuje malom letilicom koja prevozi do osam putnika. I to svakog dana. Sada mi priča da je voleo i sportske automobile. I da je bio reli vozač. Rado bi moj Toni i sada u svom automobilu, preuređenom za takmičenja, preleteo sportskom stazom neslućenom brzinom. Ne dozvoljavaju mu godine. A srcem bi mogao! Vozio je i velike kamione pustinjskim delom Australije radeći u šumariji decenijama. Ne znam koliko mu je nedostajao onaj veliki kameni sto na teraci drage rodne kuće u blizini kasarne u Benkovcu, ali znam da već dugo, dugo nije bio tamo. Pitaću ga da li je u stvarnosti video lepotu Velikog koralnog grebena ili ju je samo slutio. Od grada u kome sada živi, a koji se zove Makaj, spoljna strana rta Velikog koralnog grebena je udaljena 260 kilometara. Šta je to u odnosu na razdaljinu od preko 16.000 kilometara vazdušnom linijom od Australije do Benkovca ili Bezdana. Čarobno lep podvodni svet Velikog koralnog grebena postoji više od 60.000 godina, vidi se sa Meseca, označen je kao zaštićeni morski park i ulepšava ovaj naš svet. A jedna od dve kćeri njegove, nikad zaboravljene lepe devojke, profesionalno se bavi nakitom. Ulepšava ovaj naš svet!
Ljubav i život.
Nastaviće se…