Australija

Jednoga će dana i ovo biti sećanje. Sada je stvarnost.

Nalazim se na najmanjem kontinentu na svetu, a, zapravo, u mom srcu, telu i duši  ovo kopno ima svoju  dimenziju koja se ne meri.  Za nekoliko meseci  ću napuniti šezdeset i pet godina. Videla sam i živim  Evropu, zatim, preko Crnog mora slutila  sam Aziju,  sa Tenerifa maštala, gledajući u blizinu Afrike, a  čini mi se da sam  u detinjstvu nebrojeno puta u snovima doživljavala baš Australiju.

Kakav je to bio san!  Skokovit.   Kao kengur kad odskoči  pa doskoči.  Kažu da deca rastu dok u snu lete.  Izgleda da nisam dovoljno sanjala, jedva sam prerasla sto šezdeset santimetara. Zato celi život i budna sanjam.

Elem, tu sam u Australiji. Ovde već nekoliko godina živi deo mene. Moj sin, snaha, sada i unuk! Tu je budućnost ovog dela mog sveta. Privilegija je doživeti godine kada sopstvena deca postaju roditelji. Moj suprug i ja smo tu sreću ostvarili. I zagrlili. Svedoci smo one tanane koprene ljubavi, ponosa, nežnosti, brige i topline malenog, tek rođenog bića. Došli smo ovamo ispunjeni  već dva puta doživljenom  radošću rađanja i odrastanja dvoje unučadi u ravnici Vojvodine, pa sad po treći put sa nabujalim osećanjima, kao punim jedrima plovimo  prostranstvima južne hemisfere.

Decenije pre nego što je moj sin odlučio i došao u Australiju u mojoj je stvarnosti ona živela kroz pisma, telefonske razgovore i uspomene sa likom kengura, bumeranga ili ptice emu.  Postoji simbolika: na grbu Australije se nalaze emu i kengur. Oba ova stvora se ne umeju kretati unazad. Znači, već na grbu je utvrđeno da domovina ovih životinja i narod u njoj mora ići uvek napred. Nazadka nema.

A šta je sa bumerangom, tradicionalnim oružjem Aboridžina, starosedelaca Australije? Ono se uvek nepogrešivo vraća ratniku koji ga usmeri na plen!

I tako napred-nazad, gore-dole od davnih sedamdesetih godina prošlog veka i gradića Benkovca i sela Bruška u Ravnim kotarima, do seoca Riđice u Vojvodini, odlazili su rođaci moga oca u rudnike i prostranstva Australije u potrazi za boljim životom. Samo je mera opreza moje majke prevagnula u odluci da  otac ipak ostane, stvarajući na plodnoj ravnici Bačke budućnost za moju sestru i mene. Težački, ali potpuno prisutan uz mamu i nas dve u odrastanju, kad je to bilo najpotrebnije i najvažnije.  Sada njih  troje više nema na ovom svetu. Samo fizički. U dubini moje duše bezvremeno postoje.

O Bože moj, kako sam bila zatečena odlukom mog sina  da 2013. godine napusti posao na fakultetu i odleti u nepoznato. Samo za mene nepoznato. On je sledio svoju zvezdu vodilju. Nije imao ni trunke nespokoja zbog onog što mu predstoji. Potpuno siguran u sebe. A ja nisam mogla da se radujem njegovom osmehu usmerenom na bolje sutra. Sumnjala sam u sebe, u svoje zdravlje, u svoje trajanje. I nisam bila u pravu.

Na stranu sve lično. Ovde sam u Sidneju ovog trenutka. Želim preneti opšti utisak o Australiji ispričan kroz dva potpuno nezavisna životna puta.

Ovi redovi će pratiti dvoje ljudi iz istog onog, maločas spomenutog  gradića. Svako od njih dvoje je svojim povodom  otišlo iz njega i došlo na ovaj kontinent. On veoma mlad, ona u zrelim godinama. On kao vagabund, ona kao arhitektica. I,  nikad se nisu videli na ovom tlu. Skoro da se i ne pamte iz vremena detinjstva i rane benkovačke mladosti. A očevi su im se dobro poznavali. Nikola i Mate. Nema ih već odavno. Pamte ih skaline što  vode ka  Kaštelu, gde  Matina kuća i sad stoji, kao i vinograd između Nikoline kuće i kasarne na zadarskoj cesti.

Moj, sada australski junak  je doživeo iskrenu mladalačku ljubav. Onu, pravu, životnu, nikad zaboravljenu.  Bilo je to u Bezdanu, u Rodinoj ulici, davne 1967. i 1968. godine. Svirala se muzika Bitlsa, nosile su se zvonarice,  mini suknje, duge frizure. Pojavio se iznenada u našem malom mestu. Bio je pravi mediteranski tip. Kuštrave kose i najlepših očiju na svetu. Zavoleli su se u lepoti svoje mladosti. Njeno ime, tada utetovirano na  desnoj ruci u luku od palca do kažiprsta, njen osmeh i prelep lik utisnut u srce i danas stoje na istom mestu. Pola veka je prošlo, a izgleda kao da je sve bilo juče. Samo dašak sećanja je dovoljan da ustalasa buru osećaja koji ne blede kod njega. Sad, kad je ušao u osmu deceniju svog života  živi u gradu Mekaj, australska država Kvinslend.

Ona. U njenom rodnom gradu, u istom  građevinskom poduzeću leta 1971. smo radile ferijalnu praksu nakon završenog drugog razreda srednje ekonomske škole. Njene u Zadru, moje u Somboru. Nismo radile istovremeno, ali smo se upoznale i ostale prijateljice, evo, bezmalo pedeset godina. Šta je sve stalo u taj okvir? Viđanja na različitim mestima. Plivanje i sunčanje na obali Karinskog mora. Moj Kumrovec,  Politička škola “Josip Broz Tito” i njen Arhitektonski fakultet Sveučilišta u Zagrebu. Dunavska obala Bezdana,  livade i ribnjaci Koluta.  Ispratila sam je na rad u Italiju, a zatim i u emigraciju na Novi Zeland. Kad je pošla u Italiju, ostavila mi je svoju majku da je čuvam kao svoju. Kad je pošla na Novi Zeland, našle smo se na granici Mađarske i Austrije i ni naslutiti nismo mogle šta nju tamo u dalekoj tuđini čeka. Otišla je sa precizno izvaganom, dozvoljenom bagažom preko belog sveta, a ja se vratila vozom svojoj kući. Nestrpljivo me je čekalo petoro dece.  Već nekoliko godina njih troje sa neizbrisivim i bolnim pečatom iz izbegličke kolone i moja dva dečaka u zajedničkim krevetima sanjali su svako svoje snove.

Danas ona već petnaest godina živi ovde u Sidneju, gde se i ja trenutno nalazim. Pred nama stotinu neispričanih priča i hiljade fotografija kao svedoci vremena koje neumitno prolazi.

Opera House bi bila pravo mesto za dramatizaciju njihovih života.  Pa hajde da probamo. Nastaviće se…