Tajna veza

“Ima neka tajna veza

Tajna veza za sve nas”

Sada već daleke 1977. godine rok grupa Bijelo dugme je izdala album Koncert kod Hajdučke česme. Jedna od kompozicija sa tog albuma govori o tajnoj vezi, onako uopšteno, u vasioni. Ta numera mi je odmah postala draga,  podstakla me na razmišljanje, ne baš filosofiranje, ali nešto veoma slično. Imam osećaj da čvrsto stojim na svojim nogama, emotivna sam, ali ne lebdim na krilima mistike, romantična sam, ali ne zamišljam ono što nije ostvarivo. Tako i moja “tajna veza”.

Možda sam ponekad u svojoj glavi zamišljala da ću imati kćerku. Možda. Rodila sam dva sina  da mi  budu podrška i snaga u životu.  Devojčicu sam dobila, ali kao unuku. Ona je moje drugo unuče. Marko je prvenac, zlato moje, volim ga jako. Pišem  veliku storiju podstaknutu sintagmom koju je ka dvogodišnjak izrekao: “Viri vetar”. Obuhvataće povest porodice moje majke sa kraja devetnaestog,  pa kroz dvadeseti vek i komad ovog dvadeset prvog.

Ali, Minja … Minja je sve ono što ja nisam bila. Sigurna je u sebe,  kreativna  u igri, neumorna, vragolasta, samostalna, rođena  da bude vođa i uz sve to,  vrlo je nepokorna.  Pazite,  govorim o devojčici od pet i po godina, ali, sigurna sam da se ove osobine neće mnogo menjati  tokom njenog odrastanja. Dobijaće nove forme u skladu sa uzrastom, obrazovanjem i životnim okolnostima, ali ostaće uvek iste. U  to sam potpuno  sigurna.

Kad me pogleda sa osmehom, učini mi se da me gleda moja sestra Slavica  sa kojom sam rasla, sazrevala, koja mi je bila i sestra i majka i drugarica i oslonac i saradnik. Sa kojom sam skoro ostarila, a onda beznadežno ostala bez nje.  Odnekud, tu prazninu je popunila Minja. Ni njoj ne moram mnogo govoriti, objašnjavati, ubeđivati. Brzo se razumemo. Nekako čudno; zajedno i  spolja i iznutra. Ima neka tajna veza.

Svu moju decu sam uspavljivala čvrsto držeći u naručju. Rekla bih, srce na srce. Jednom prilikom Minja mi kaže:

• Bako, ja bih kod tebe!
• Ići ćemo bebo kad se Marko probudi.
• Ali, bako, ja bih kod tebe!

I tada shvatim da ona želi u moje naručje. Na srce! Tu je ona kod mene. Nije važno u kojoj smo sobi, kući, bašti, livadi, planeti.

Trinaest godina pre njenog rođenja preživela sam infarkt srca, sledeće godine mi je urađena revaskularizacija, dobila sam by-pass; nakon nekoliko godina ugrađen mi je stent,  ali to mene nije uplašilo. Živim, radim, dišem punim plućima kao da se ništa nije dogodilo. Ne bojim se života. Bude trenutaka kada i pored redovne terapije osetim umor i malaksalost. Tada me je strah da neću biti dovoljno pažljiva, a deca su mala, ne umeju da se sami čuvaju. Mora se nad njima bdeti.  Tako, prošlog leta dogovorim da dođu po Minju i odvedu je u Bezdan jer sam ušla u fazu da mi treba odmor i san, makar je podne. Po nju dođe Rada Sitarić sa svojom decom, a Minja plače li, plače:

• Bako, neću da idem! Bako, neću!

Molim je da ide, nosim prema automobilu, a onda  mi nešto dođe teško. Pomislim, možda dete sluti da će me nestati i ne želi da se odvoji od mene. Radi Sitarićevoj  kažem da ide. Okrećem se prema kući. Sad već i ja plačem, nemoćna da kontrolišem strah, ljubav i nežnost. Unesem je u sobu, sednemo jedna uz drugu, ona me bez reči miluje po obrazu. Znate li koliko je godina imala? Četiri.  I miluje me. Teši i snaži. Ništa više nije važno. Tu je njen osmeh.  Nas dve smo zajedno.

Uporna, ‘ajde da ne kažem, tvrdoglava. Moja mala devojčica, bebica pa tvrdoglava? Ma, ne, ne! Baka Stana priča da su je celo popodne četiri dečaka molila da im  prepusti traktor-igračku. A, ne majko! Sela  za upravljač i ni makac. Minja je šef

Tek je ove jeseni pošla u zabavište, ali to ne smeta da u igri sa devojčicama,  starijim i mlađim od nje, ima ulogu učiteljice. Valjda ona zna kako treba biti učiteljica!

Zovem je i kažem:

• Minja, baka i deda će tebe, Marka i Janu voditi u pozorište u Sombor. Gledaćemo lutkarsku predstavu za decu.

Čujem kako se usplahireno obraća mami:

• Mama, mama, baka i deda nas vode u pozorište! Šta da obučem? Šta da obučem? Idemo kod Kineza!

Morala sam se nasmejati. Šta zna dete šta je pozorište, važno je kako će ona izgledati! Volim je što je odmah našla rešenje. A na predastavi:  Jana je zaplakala na prve taktove gromoglasne muzike pa smo morali  iz partera pobeći na balkon. Tri puta smo išli u toalet jer je bio stvarno interesantan. Marko je propratio sve likove i  radnju na sceni.  Sigurna sam da bi mogao i sada nacrtati  kulise i marionete. Ipak je on bio učenik prvog razreda. Minja (4) i Jana (3) su bile lepo odevene!0

Neki dan me zabrinuto pita:

• Bako, zašto vi nemate pravu jelku? Deda Mraz neće znati gde da donese poklone.

Stvarno, naša jelka je improvizovana od bambusa, malo apstraktna. Tešim je. Palim svećice da bude sigurna kako će Deda Mrazu biti osvetljen put.

• Ne brini bebice, Deda Mrazu se baš dopada ovakva, malo otkačena jelka. Doneće on poklone.

A planovi!  U vreme kad smo brali kukuruz Marko i njegov drug Todor su sa pijace u Bezdanu spasili dva šteneta i doneli ih kod nas u Kolut na udomljenje. Dobili su i imena: Lea i Maks.  Uz našeg lovačkog psa Bobija, rekovalescentkinju,  kerušu Milu iz beogradskog parka, koju nam je tetka Nena poverila, macu Elzu, koju je Minji poklonila Joja prošle godine, ovi su kučići postali pravi miljenici. Jedno buckasto, okruglo kao loptica, drugo vižljasto, nemirno. Prava menažerija.

Znači, Minja mi juče saopšti ovo:

• Bako, kad budemo slavili rođendan Lei I Maksu pozvaćemo puno kučića i mačića!

Mislite da nećemo? Ova je baka dovoljno detinjasta da će to i uraditi.  A šta to ja ne bih priredila

kad mi Minja i za najmanju uslugu kaže:

• Hvala bako!

I nema veze šta sam do sada u životu uradila i za koga sam sve uradila. Nije važno da li mi je iko ikada rekao “Hvala”. Ja sam moje “Hvala” dobila za celi život. I sve ima smisla. Sav moj trud. Sva moja nadanja. Sve moje želje.

A čeka me još mnogo toga. Treba preći okeane. Kažu – preko sedam mora i sedam gora. Blago meni.  A svi znani i neznani – pripremite kuce i mace za feštu! Rođendan slavimo čim se vratim sa sedam gora  i preko sedam mora!