Stari Orah

Postoji u Bezdanu jedna kafana pod imenom Ven diofa, u prevodu  Stari orah, u još boljem , bezdanskom prevodu “Kod Drobine”. Svi Bezdanci znaju gde je – Somborski put, krivina u jednosmernom delu ulice. Pamte prostorije kafane igranke,  devojačke i  momačke poglede, budne oči mama, tetaka i strina koje su pratile devojke na ples. Pamte   “koszorucske” plesne škole, subotnje „venčiće“ koje je tokom letnjeg raspusta  držao bračni par  Selig  i njihovu veselu “mazurku”. Pamte balove: novogodišnji, vatrogasni, školski, lovački, pecaroški, narandža, seljački, štamparski, osmomartovski, zanatlijski;  sigurno ću neki slučajno preskočiti, ali sigurno neću “Batyu bal”. Svako u zavežljaju na štapu (kao kad se ide u svet) ponese od kuće hrane, pića, kolača, a “Kod Drobine” ga čeka dobro društvo i muzika. Ples do zore i trpeza  šarena od raskošnih seljačkih đakonija. Rekla bih da se iz ovog izrodila i manifestacija koju u Bezdanu svake godine organizuje Turistička organizacija.

I neka, tako to treba. Tradicija, sadašnjost i budućnost.

Posebno je urezana  u sećanje ova kafana  mnogim mladim bračnim parovima,  čiji su se svadbeni  pirovi održali na ovom mestu. Mladenci, kumovi  i najbliža rodbina sedeli su na centralnom mestu  ispod ogledala, ostali levo i desno, a  deca na balkonu. Balkon je nekad služio kao pozornica, a deci u tim trenucima  je bio raj. Veselili su se u  svom dečjem društvu i  bili na vidiku roditeljima istovremeno. Imam dovoljno  godina da pamtim taj prostor pre renoviranja za potrebe Kulturno umetničkog društva “Petefi Šandor” kada je ulaz bio kroz  ajnfort  kuće Drobinovih dok su još bili živi roditelji nastavnika Drobina Joze. Sada je ulaz postavljen na drugu stranu, mnoge se svadbe održavaju na drugim mestima, ali naša sećanja na salu “Kod Drobine” ostaju.  Volim što ih imam u srcu i duši.

Želim da vam ispričam jednu priču o običnom stablu oraha. Priča je malo neobična. Meni  draga. Evo zbog čega.

Znam da ne mogu promeniti svet. Činim sve da ljudima sa kojima živim  život učinim lepšim, lakšim ili bar podnošljivijim. Znam da postoje nepravde, ponekad one sitne, male, skoro nevidljive, a isto tako i one velike, krupne, istorijske. Isto tako, svesna sam da postoje  pravde, ljudske, božje, dostižne i one nedostižne  za koje vredi živeti i boriti se. Znam da se od pamtiveka vode ratovi  i to uvek sa ciljem osvajanja ratnog plena.  U pitanju su prirodna bogatstva ili teritorije ili ideje. Ponekad su to verski ratovi. Bilo je i onih stogodišnjih koji su trajali više od sto godina, bilo je i onih “blitz krieg”.  Stradanja su neminovna. Ljudska, materijalna. Niko ne može izmeriti veličinu stradanje duša. Što bi Zilahi rekao “Kad duša zamire”. Otići iz mesta rođenja dobrovoljno, teško je, ali, to želiš pa ideš. Biti prognan sa ognjišta, teško je i neprebolno. Ideš, a ostaješ. U tebi – praznina.

Nakon Drugog svetskog rata porodica Čačić je iz Dalmatinske zagore kolonizacijom došla u Bezdan. Ne slučajno. Čačići su određeni  za naseljavanje u Riđicu, zajedno sa svojim zemljacima Dalmatincima. Deda Jure je bio organizator kolonizacije u Bezdanu, mesto – odredjeno za porodice iz Hercegovine, Korduna i Like pa mu je šef željezničke stanice u Bezdanu  po svom bogatom iskustvu savetovao da  odabere to mesto za život svoje porodice jer tu  ima sve. Reku Dunav, kanale, Jodnu banju,  šume,  lov,  ribolov,  zanatstvo,  trgovinu, ugostiteljstvo,  brodogradnju, poljoprivredu, građevinarstvo  i, i, i…

I tako Čačići sa adrese Dobrovoljačka 9, Riđica dodjoše u Bezdan u Novogradsku broj 39. Porodica Kessler  je sa tugom u srcu napustila svoj dom na toj adresi.  Njihovi preci su u XVIII veku planskim naseljavanjem Gornjeg Podunavlja u Ugarskoj, nakon proterivanja Turaka sa tog područja, doplovili sa područja grada Ulma i doneli prosperitet u ove krajeve. Kopanjem kanala isušivani su močvarni tereni i nastajala plodna polja, a zatim i urbanizovana naselja. Poljoprivreda i zanatstvo su bile glavne privredne delatnosti. Vekovi su prolazili, smenjivali su se periodi mira i ratova. U XX veku prvi, pa drugi svetski rat. Zbog kolaboriranja sa okupatorskim aparatom u II  svetskom ratu,  proterani su  i deportovani  u Nemačku. Ovi postupci  bivše Jugoslavije, Čehoslovačke i Poljske su kao mera  međunarodno pravno sankcionisani,  ali nisu promenjeni.  Rumunija je umesto proterivanja raselila svoju nemačku nacionalnu manjinu po celoj teritoriji  zemlje.

Kada dodje do tako velikih demografskih pomeranja, dogadjaju se, ponekad, čudne i neobične pojave. Sigurno ste čuli ili pročitali da su psi, verni čovekovi  prijatelji,  uspevali nakon višednevnog ili višemesečnog lutanja pronaći svoje vlasnike na novoj adresi. Stizali su do njih izranjavani, iscrpljeni  veselo mašući repom.  Da  jedno drvo uspe nakon više decenija pronaći potomke porodice koja ga je zasadila,  to sigurno niste čuli. E, baš to se dogodilo!

U Novogradskoj 39 zatečena su marta 1946.  godine četiri stable oraha. Pamtim samo jedno. Moj dobri tata Ivan je osamdesetih godina XX veka posekao i  to poslednje, oronulo, četvrto stablo. Dao je u pilani kod Gradičke ispilati daske, te od njih kod  stolara Sečenji-a  napraviti sto. Veliki, trpezarijski. Da se na njemu obiteljski  obeduje. I poklonio ga svojoj voljenoj unuci Kseniji Kvesić, udatoj Ništ. Voleo ju je više od ostale unučadi.

Ksenija je jedno vreme živela u Bezdanu, zatim desetak i više godina u Mađarskoj, a sada sa svojim suprugom Janošom i kćerkama Martinom i Aleksandrom živi u Alsdorfu pokraj Ahena.  Zajedno sa njima iz Bezdana, putovao je i sto.  Veliki i lep. Kao onaj orah u bašti. U Nemačkoj, prilikom preseljavanja iz stana u novu kuću pomagao im je Janošov kolega s posla.  Rodio se i odrastao u Nemačkoj.  Bio je oduševljen uredno pripremljenom preseljenju. Ksenija je stajala na vratima i usmeravala kutije u prostorije nove kuće. Konstatovao je,  da je na kutijama sadržaj bio ispisan na nemačkom  jeziku, ne bi mu trebala ni Ksenija kao usmerivač.

I evo ga  sto, astal, što bi rekli. Velik. Orahov. Nema mesta u novoj trpezariji.  Janoš i Ksenija su pogledom odlučili: Pokloniće ga njemu. Potreban mu je. Imao je požar u kući.  I –  ode  sto kod njega.

Ime Janošovog kolege je Stefan. Prezime Jung.

Priča po priča i dođoše do oraha iz bašte u Novogradskoj 39 u Bezdanu. Porodica Kessler. Pa, moja mama se prezivala Kessler. Ne, ta porodica koja je živela u Bezdanu nije imala dece.  Vlasnik kuće je tridesetih godina prošlog veka bio u Americi, a umro je tokom puta za Nemačku. Da, da! Sve se poklapa! To je bio deda stric moje majke!  Orah zasađen njegovom rukom preživeo  je ratove, deportacije, preseljenja, useljenja, požare i – došao kući. Kući Jungovih. Zamrla duša je oživela. Živelo prijateljstvo.

U Bezdanu, u Novogradskoj ulici na broju 39 moj stric Nikola, nakon  odrađenog  punog radnog staža na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu vredno i uredno, pažnjom dobrog domaćina i doktora poljoprivrednih nauka  obrađuje vrt i voćnjak.  Prvi trajni zasad su mu bila tri oraha na mestu gde su bila ona četiri od pre II svetskog rata. Rodjen je 19. decembra 1945. godine  u Riđici i u sećanju  su mu  rasla tri stabla oraha. Četvrtog se ne seća.  Ali, neka. Ono četvrto stablo starog oraha je za večna vremena pretvoreno u porodičnu svetinju u dalekom gradu u Nemačkoj.

Znam, biće ratova, ali, biće i mira;  biće mržnje, ali biće i ljubavi.  Ljubav će spasiti svet.

I da dodam još nešto:  Kad su Ništovi stigli u Nemačku, mlađa kćerka Aleksandra se igrala sa dečakom iz susedstva. Neumorno su skakali u trambolini. Odjednom, trambolina se srušila.  Pali su oboje. Udarili se. Dečak je plakao. Ona nije. Ksenija je pita:

“Sandra, jesi li se udarila?”

“Jesam.”

“Kako to da ne plačeš?”

“ Ne znam nemački plakati”

Bravo mila moja Aleksandra!