Priča o Boji

Ne smem ti, mila moja Mia, zaboraviti ispričati povest o našoj Boji, mojoj tetki. Tvoj čukundeda Jure i čukunbaka Mara su imali četvoro dece: Ivana, Franu, Boju i Nikolu. Boja je rodjena 1939. godine, pred sam Drugi svetski rat. Obeležila je naše živote pitoresknim bojama, tako jarko da i danas traje uspomena na nju. Priroda se sa njom grubo našalila, osakatila joj biće i snagu klice života. Prohodala je kasno. Možda sa pet godina. Ili više. Imala je dečju paralizu. Preležala je tifus u toku rata, što je ostavilo traga na sluhu i vidu. Bila je sitne gradje i širokog osmeha.  Slabo je govorila. Poneke reči su zvučale približno tačno, a  neke su bile izgovorene samo njoj znanim jezikom. Razumevali smo je  uz pomoć ljubavi. Afirmativno. Bez suprotstavljanja.  Ona sama je ljude  ocenjivala prema odnosu prema radu, sama je  bila veoma vredna. Neprestano u radu i redu. Ni jedan posao nije ostavljala nedovršenim. I sad mi u ušima bruji njeno: “Čekaj!”, ako je pozoveš zbog nečeg drugog, dok je ona zauzeta u  svom poslu. Čekaj da ona završi svoje, onda će sa tobom ići dalje.

Memorija koju je posedovala bila je zadivljujuća. Likove je pamtila i prepoznavala i nakon desetine godina. Predmete ostavljene ko zna kad i ko zna na koje mesto, pronalazila je nepogrešivo. Bilo je potrebno nekoliko puta njenim jezikom  ponoviti šta se traži, dok joj to  dodje do  svesti, i  … ona zna gde je.

A koji su njeni svetovi bili? Koliko je ona informacija mogla primiti, razvrstati ili ih složiti po svom  rasporedu? Svako od nas iz porodice je imao u njenom svetu komad neba. Sa malo reči, koje je izgovarala na način kako govore deca uzrasta četiri ili pet godina, gradila je svoja saznanja. Na primer: treba objasniti da tamo negde, neko, radi to i to. Kažemo: “Bojo, tudji“ … i pokažemo. E, to „tudji“ – pa to je široki svet ljudi,  nepoznatih i njoj stranih, ali to su ljudi kao mi i ona shvati da su sposobni da baš to nešto urade.

Oplemenila je naše živote. Izgradila je u nama duboku saosećajnost za osobe neobjašnjivo prirodno začarane i zatvorene u ljušturu nemoći. Hiljadu puta nam je izmamila osmeh na lice i isto toliko puta su nam i zasuzile oči zbog nje. Evo kako je objasnila život, radjanje… “Slavica bila mala, mala, pa rodila Kseniju, Ksenija ima malo…. samo Boja nema…” Kako to i sada boli:  Boja nema.

Ili:

Vreme izbeglištva. U kući u Novogradskoj četrnaestoro ljudi iz Dalmacije, a njenog strica Ante iz Benkovca nema tu. Svi prate televizijski program. A ona kaže: “U Dalmaciji bum, bum, st’ic (stric) Ante tu ima k’evet (krevet)”. Duboka zabrinutost i jasan predlog kako rešiti problem.

Jednom prilikom sam je morala hitno doneti u bolnicu u Sombor. Dežurni lekar je meni bio nepoznat, ali sam primetila da je u Boju gledao i stručno lekarski i toplo ljudski. Dok je uzimao anamnezu interesovao se od kad je ona takva, kako se ponaša u odredjenim situacijama, ima li često bolove, i slično. Ličilo je na uobičajena lekarska pitanja, ali sam osetila primesu saosećajnosti i razumevanja kao da Boju poznaje od pre. I rekao mi je – ima brata sličnog Boji. Živeli su pre ratnih zbivanja na našim prostorima u Slavoniji. Kao lekar, imao je svoj ratni raspored i zaduženja, brat je ostao sam u kući kad je počela akcija „Oluja“. Ko zna kojim putem,  sa svojim nemuštim jezikom, slabim mentalnim sposobnostima, jakim instiktom i verovatno nesebičnom pomoći u koloni prognanika, stigao  je za njim u Sombor. Znala sam da ukazujući lekarsku pomoć Boji, leči i svog brata i sve ljude slične njima.

Kada je prvi put posle moje udaje u kuću Kvesića u Bezdanu došla u posetu,  samo njoj poznatim metodom upamtila je broj prozora i broj vrata u prizemlju i na spratu. Po povratku kući  reprodukovala je broj sa prstima obe ruke. Nepogrešivo. A brojati nije znala. Na sličan način je neumorno plela najjednostavnijim bodom jastučiće u raznim bojama. Boje su bile simetrično rasporedjene i tonski dobro uklopljene. Opravdano je nosila ime Boja. Radila je sistemom uporedjivanja, uvek je prinosila pletivo radi merenja. Red ili dva žutom bojom, pa zatim red crvenom i tako dok ne isplete veličinu koju je zamislila. Nesebično je poklanjala svoje rukotvorine, ali samo onima koji nisu znali da pletu. Oni što znaju, mogu i sami da urade – govorila je.

Interesantna je pričica o jednom dolasku na nedeljni ručak kod nas. Tvoj tata Željko dolazio je po nju automobilom.  Obično je parkirao automobil tako da ona ulazi sa leve strane kad izadje iz kuće i zaključa kapiju. Slučajno, toga dana, parkirao je u rikverc i trebalo je da Boja udje sa desne strane na mesto suvozača. Mahinalno, Boja je krenula svoje levo i uhvatila za bravu vozačeve strane automobila. Prilazi tvoj tata Željko i mirno, kako on to ume, pruži joj ključeve od automobila da kobajagi ona vozi.

O, kakav smeh! Tako iskren može biti samo od osobe čija je duša blaženo čista  i topla.

Ili, nešto sasvim drugačije:

Što zbog njene osobenosti, što zbog skromnih finansija, a možda i zbog potiskivanja njene ženske potrebe za kićenjem, nikom nije palo na pamet da joj medicinski probuši ušnu školjku i stavi mindjuše. Jednoga dana ispod maramom pokrivene divne crne kose provirile su ušne školjke probušene običnom iglom i na belom koncu visio je po jedan beli biserak od neke ogrlice. Sve nam je objasnila; videla je kad je babica meni kao bebi bušila uši i na plamenu sterilisala iglu. Razlika je da sam ja tada plakala, a ona je stoički podnosila bol. Pazila je te svoje ranice da se ne inficiraju ili ne daj Bože zarastu. Pradeda Ivan i moja sestra Milica su je odveli kod zlatara da izabere sebi prave mindjuše. Odabrala je skromne, male, kupili su joj istog oblika, ali veće. Kada je konačno imala u ušima prave mindjuše, neizmerno se radovala, pradeda i moja sestra su plakali, a zlatarka je rekla da dugo već nije videla nekog da se toliko iskreno raduje.

Uvek kada vidim neurednu osobu, upitam se: Sa kakvom  svešću žive ti, navodno, normalni ljudi?  Bojin ormar je bio besprekorno uredan. Naučena od  majke, održavala je svoje rublje  čistim i uredno složenim. Vragolasto je izgledalo na majicama  dugmence koje je prišivala kao osobeni znak. Znala je  i  naknadno napraviti džep na suknji da može staviti maramicu. Radovala se sitnim detaljima, o velikim nije umela ni misliti.

Godinama je kod nas stanovala jedna baka sa unukom. Marija i Zoran Prodanović. Unuk je baku  zvao „Keva“. Roditelji su mu bili u Francuskoj, gde im se i on, kasnije kao četrnaestogodišnjak, pridružio. Pre Drugog svetskog rata  u Slavoniji je radila kao kućna pomoćnica u porodici imućnih ljudi i naučila  vrsno kuvati i prekrasno postavljati i servirati sto za ručavanje. Svom je unuku Zoranu pripremala iznenadjenje nekog sasvim običnog dana kao da su na dvorcu i kao da je praznik. Sve je to naša Boja pamtila i kada je, nakon smrti roditelja i  brata, mog tate Ivana, ostala sama – pravila je sebi male gozbe kao spomen na Kevu.

Jedno od poslednjih sećanja na nju je boravak u rodnom mestu u Dalmaciji, u Bruškoj. Sa braćom  je hodala  kamenitim stazama svog detinjstva. Ma nije hodala, oni su je nosili. Lepršala je medju njima kao da je u snu. Lepom snu.  Tada se prvi put okupala  u moru. Buć! Samo tako, jednostavno, buć!

Iskrala se tiho iz naših života ne probudivši se jednog junskog jutra. Prethodno veče je uz mene, Gordanu i Branku, medicinsku sestru koja joj je ulivala poverenje, lagano ponavljala „Boja ‘pava (spava), Boja ‘pava (spava). Ne bez razloga, draga prijateljica  Marica Sanader mi je rekla: „Boja ti je umrla od sreće, previše lepih stvari si učinila za nju.“ Tvoja sestrica Martina mila moja Mia,  na svojoj mešavini madjarsko-srpskog jezika i svojih nekoliko godinica, ne shvatajući neminovnost odlaska, upitala je: „Zašto je Boja otišla iz ovi kućici?

Samo da ti šapnem: kuća u Novogradskoj ulici u Bezdanu pamti mnogo dragih likova koji su iz nje nepovratno otišli. Dobro znam, otvorena je za mnoge koji sada u nju ulaze. I, ono najlepše:  ima srce i dušu za sve koji će u nju ući u budućnosti.