by 
Mia moja draga, želim da ti pričam o salašu na kom sam živela u vreme mog ranog detinjstva. Više ga nema u stvarnosti, fotografije su već požutele, izbledela su sećanja u očima, jedino još zatreperi duša kad joj spomeneš tu usamljenu kuću na pašnjaku, dva-tri duda pored puta, bunar i djeram ispred salaša, nagorele grede nekadašnje šupe, plast sena i veliko stablo topole iza kuće.
Sam salaš je bio sagradjen od naboja (zemlje) i čerpića. Okrečen u belo, sa plavičastom nijansom, koja se postizala dodavanjem plavila za veš. Nije bio veliki. Imao je zemljani pod, koji smo održavali redovnim podmazivanjem. Tvoja tetka Ksenija se iznenadila kada sam joj pričala da se masa za podmazivanje pravila od zemlje ilovače kopane nedaleko od salaša, pleve, vode i konjske balege, kao vezivne materije. Bljak. Sada bismo rekli, organsko lepilo. Nastavi čitati „Mađarska“
Ne smem ti, mila moja Mia, zaboraviti ispričati povest o našoj Boji, mojoj tetki. Tvoj čukundeda Jure i čukunbaka Mara su imali četvoro dece: Ivana, Franu, Boju i Nikolu. Boja je rodjena 1939. godine, pred sam Drugi svetski rat. Obeležila je naše živote pitoresknim bojama, tako jarko da i danas traje uspomena na nju. Priroda se sa njom grubo našalila, osakatila joj biće i snagu klice života. Prohodala je kasno. Možda sa pet godina. Ili više. Imala je dečju paralizu. Preležala je tifus u toku rata, što je ostavilo traga na sluhu i vidu. Bila je sitne gradje i širokog osmeha. Slabo je govorila. Poneke reči su zvučale približno tačno, a neke su bile izgovorene samo njoj znanim jezikom. Razumevali smo je uz pomoć ljubavi. Afirmativno. Bez suprotstavljanja. Ona sama je ljude ocenjivala prema odnosu prema radu, sama je bila veoma vredna. Neprestano u radu i redu. Ni jedan posao nije ostavljala nedovršenim. I sad mi u ušima bruji njeno: “Čekaj!”, ako je pozoveš zbog nečeg drugog, dok je ona zauzeta u svom poslu. Čekaj da ona završi svoje, onda će sa tobom ići dalje.