Priča o Belom Anđelu – putopis

Bilo mi je 46 kad sam doživela infarkt srca. “Milice, vi ste tako mladi za infarkt”, rekao je doktor. Izdržala sam. Nakon godinu dana uradjena mi je revaskularizacija miokarda. Dobila sam “bypass” od dela moje arterije mamarie, obzirom da se infarkt odigrao na račvanju krvnih sudova pa bi vena bila slaba za premošćavanje. Na oporavak sam upućena u Rekreacioni centar  Zlatar. Pošla sam.

Zima tek što je minula u malom mestu na tromedji Hrvatske, Madjarske i Srbije gde živim od svog rodjenja.  Početak aprila i početak setvenih radovi u ravnici gde je prvi korak jednak sa poslednjim i gde pojam eha ne postoji. Razlije se svaka izgovorena reč, svaki šapat i zov u tišinu izmedju neba i nepreglednih polja Plodna ravnica prima seme i nesebično daruje plodove kad za to dodje vreme. Navikla sam na mirni tok reke Dunav i mrežu kanala izmedju Dunava i Tise. Uživam u moru listopadnih šuma i kad zazelene u rano proleće, i kad sa svojim bogatim krošnjama podare hladovinu tokom vrelih letnjih dana, i kad u jesen zašaraju vidik veselom paletom žutih, rumenih i smedjih boja listova, i kad u zimskim danima zbace te odore da bi primile inje, sneg i huk vetra što duva panonskom ravnicom.

Krenula sam  na svoj oporavak autobusom prevoznika iz Novog Pazara na njegovom putu od Nemačke do odredišta u Raškoj. Vozač i suvozač su se u vojvodjanskim selima čudili širini ulica i prostranstvu dvorišta i okućnica. Tek kad smo uveče stigli u Novi Pazar u potpunosti sam shvatila njihovu začudjenost. Autobus se provlačio uskim sokacima, skoro da smo mogli dodirnuti doksate kuća pored kojih smo prolazili. Ono što je delovalo očaravajuće u Novom Pazaru je Život, pisano velikim slovom. Svuda oko nas je strujalo, teklo, vrilo. Kao da se čuo zvuk tkačnica, krojačnica, šivaona. Automobili svih svetskih marki žurili su kroz grad i kroz noć. Videli su se osmesi mladih ljudi, čuli grleni glasovi, odnekud su dopirali prijatni tonovi orijentalne muzike. Slastičarne, šetališta, trgovi, sve je bilo puno ljudi. Nekoliko sati sam provela u tom gradu, umor nisam osećala, naprotiv, bila sam polenta, vedra, razdragana. Setila sam se davno gledane televizijske emisije snimljene u ovom gradu i fanatičnog plesa pripadnika derviškog reda. U predivnoj beloj odeći, u svom verskom zanosu, dok su se neprestano okretali oko svoje ose, specijalnim bodežom probijali su sopstvene obraze, a da ni jedna kap krvi nije potekla.  Bila je to emisija pod imenom “Hodoljublja” legendarnog Zuke Džumhura. Ostala sam zaprepaštena i očarana dubinom njihove vere i koncentracije prilikom tog čina. Do danas. Potom sam pila  vodu sa stranica knjige “Derviš i smrt” Meše Selimovića, napajala se mudrim rečima iz Kurana na početku svakog poglavlja i u sebi osećala poštovanje za duboko filozofsko gledanje na život, smrt, ljude, dogadjaje, odnose, pravdu, nepravdu, ljubav, mržnju, posvećenost i ono „tvoje je samo ono što si drugom dao“. Novi Pazar mi je dao snagu.

Na Zlatar sam stigla u posleponoćnim satima. Kao zvezda padalica sletela sam u hotel Rekreacionog centra, dočekalo me sanjivo lice recepcionara koji je očekivao moj najavljeni dolazak, ali ipak, ne u gluvo doba noći. „Sve je u redu“, veli on meni i ja čvrsto verujem da tako mora biti. Za mene je počeo novi život. Nakon infarkta, više od godinu dana živela sam sa pola udaha. Snage nisam imala. Angina pektoris. Nekoliko koraka, bol u grudima i ja moram stati. A sada, na nadmorskoj visini preko hiljadu dvesto metara, pluća su mi ponovo puna. Razredjen vazduh, čist, proziran da možeš videti i udaljena brda, blage uzbrdice i nizbrdice, nakon jutarnjeg razgibavanja uz fizioterapeute, naša grupa rekovalescenata prelazi dnevno i po petnaest kilometara u ugodnoj šetnji, razgovoru i druženju. Javljam mojoj porodici svoje uspehe u oporavku. Prosto mi ne veruju, ali se raduju.

Moja ekipa je u šetnji dogovorila izlet u Sjenicu. Odaberemo pazarni dan da bismo mogli kupiti poznati sjenički sir. E, ali tada nije bilo interneta da unapred pripremimo naš pazar. Jeste bio pazarni dan, jesu sišli ljudi sa okolnih brda, jeste bilo kresiva za potpalu kao u srednjem veku, ali nije bilo sira. Pa ljudi, april je mesec, ovce se jagnje, jaganjci se doje, nema mleka za sirenje. I tako mi u Sjenicu koju smo, osim po siru, znali i iz izveštaja o vremenskoj prognozi kao najhladnije mesto u ovom delu Balkana, upoznasmo i po kontrastu. Sa jedne strane kasaba u pravom smislu, sa skromnim kućama, kaldrmom i šareno obučenim devojkama iz planinskih sela oko grada. Sa druge strane super moderne mlekare, oprema i postrojenja za sirenje ovčjeg i kravljeg mleka po svetskim propisima higijene. Zadivljujuće. I još nešto više: divan narod. Predusretljiv, gorštački prisan i ljubopitan. Upitasmo se za zdravlje, život, vremena. Znamo, teško i mukotrpno se radi uz surovu klimu i skroman život, ali se podmladak šalje „na škole“ u veće gradove, pa im se i kupuju automobili, stanovi, grade kuće. „Nek njima bude bolje!“ Sve iz one čiste i zdrave grudve sira.

Kako su dani prolazili, postadosmo pokretljiviji, radoznaliji. Otišli smo u Novu Varoš. A tek tamo bistrine! Na čist vazduh smo već navikli. Bistar pogled smo i sami stekli. U Novoj Varoši smo zapazili mnogo visokih, stasitih ljudi. Razboritog, jasnog govora, časnog stiska ruke i poverenja u sebe i u nas pridošle. Nakon boravka čitala sam istorijske činjenice o svim ovim mestima i pronalazila korene za izgled, ponašanje i karaktere naroda sa ovih zdravih prostora. Oni moraju biti takvi. Iskristalisali su se se.

Uz nas odrasle pacijente u Rekreacionom centru na Zlataru boravili su na rekreativnoj nastavi školarci iz okoline. Njihova graja, dovikivanje, smeh, maskarade, recitacije i poneka suza zbog odvojenosti od roditelja, grejale su nam srca. Ili su nad podsećala na našu decu zbog kojih bi možda i samima oko zasuzilo, samo da nas nije bilo stid. Postali smo deo njihovog programa nastave u prirodi i pošli zajedno u Manastir Mileševu.

Redovi koje pišem svedoče koliko su naša predubedjenja krhka i nedovoljna. Mislila sam da mnogo toga znam o Mileševi. Da je zadužbina Nemanjinog unuka, mladog kralja Vladislava Nemanjića i da mu je svesrdno pomagao stric Sveti Sava. Da su je od 1219. kada je osnovana, napadali Kumani, osam puta palile i rušile osmanlije, katastrofalne poplave i zemljotresi. Da su njeni monasi ubijani i proterivani. Da je u Mileševi obavljeno nekoliko krunisanja i da su nakon toga zazidjivana vrata na koja je ušla nekrunisana glava. Da su biblioteke manastira koji je Sveti Sava ustanovio kao jedan od centara prosvetiteljstva, nemilosrdno uništene. Da je od nekoliko crkava u manastirskom kompleksu preživela samo jedna: Hram Svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Da je na terasi priprate  Vaznesenske crkve voleo za života da boravi i piše Sveti Sava i da je posle njegove smrti u  Trnovu, kralj Vladislav na jedvite jade uzeo od Bugara ostatke svog strica i sahranio u istoj priprati. I da je krajem XVI veka veliki vezir Sinan Paša spalio mošti Svetog Save na Vračaru da bi suzbio njegov slobodarski kult. I da su manastirske ćirilične rukopisne knjige ukradene i rasute svuda po svetu. I da je vrednost jedne knjige na tom tržištu dostizala vrednost jedne kuće. I da su ugledne prijepoljske porodice Veseličića, Stanišića, Miletića i Petrovića, sa nastojateljem manastira Makarijem Vujićem dobile od turskih vlasti dozvolu za obnovu crkve Svetog Vaznesenja Gospodnjeg i da je najveću pomoć dalo Ministarstvo prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića. I da…

Ne, ne, ništa nisam znala! Ništa. Jedan korak napred i Beli Andjeo je mene ugledao. Kroz moj krvotok i moje misli su prošli vekovi. U mene se ulila vera, ljubav i nada. Beli Andjeo je pokazivao mironosnicama prazan grob iz kojeg je vaskrsnuo Hrist. Meni je pokazivao istoriju jednog naroda što traje. Trpi i peva. Plače i ljubi. Gine i opet se radja.

Znam da je freska Belog Andjela bila pokrivena slojem maltera i novom freskom koja je zbog srušenog krova crkve sapirana skoro jedan vek kišama, snegovima i vetrovima i da je prilikom obnove izronila blistavija i snažnija u svojoj lepoti. Znam da je tokom prvog satelitskog prenosa video signala 1962. godine izmedju Evrope i SAD, medju prvim kadrovima emitovana slika Belog Andjela iz Mileševe. Znam i da je širom sveta  njegov lik prepoznat  kao simbol mira pa je odaslat u svemir prema mogućim vanzemaljskim oblicima života.

Opčinjena tim vanvremenskim i lepim likom koji, neuobičajeno za likove na freskama, sedi, ostala sam dugo da stojim i volim.