by 
Rođena sam 1942. godine. „Moja generacija ’42“, pevao je Kornelije Kovač. Odrasla sam na beogradskom asfaltu kod tetke Mire, univerzitetske profesorice. Adresa je bila Beograd, Terazije broj 41. Završila sam Filološki fakultet na odseku Srpskohrvatski jezik i književnost. Moje prvo nastavničko mesto je bila osnovna škola u Bezdanu. Godina 1966.
Još su u mojoj glavi zujali tramvaji i trolejbusi, još sam u mislima žurila na koncerte i pozorišne predstave, još je pucketala filmska traka „Višnje sa Tašmajdana“ i čitale su se u „Bazaru“ „Beleške jedne Ane“ Mome Kapora, a nisam ni slutila da puštam korene u vojvođansku ravnicu i da odavde nikad neću otići. Život u selu je za mene bio pravo otkrovenje. Sve mi je bilo minijaturno: kuće, ulice, škola, pijaca, samo su ljudi bili veliki. Do tad nisam doživela da me na ulici svi susretljivo pozdravljaju kao da sam im već odavno poznanica i prijateljica, mada ih ja prvi put vidim. Toplina kojom su me primili u školi i bistre seljačke glavice u koje sam ulivala znanje o padežima, jotovanjima i palatalizacijama, zadržali su me na ovom mestu zauvek. U svakodnevnom životu, jedino nisam nikad naučila da vozim bicikl. Nastavi čitati „Boda“