Australija 4 – Ograda za zečeve

Najkasnije otkriven, ili kako to Zapadni Univerzitet u Sidneju kaže okupiran, osvojen, najudaljeniji, izolovan i pošteđen ratova – australijski kontinent je zapravo svet za sebe.

E sad, ako si sam sebi neprijatelj onda udaraš neštedimice. Pokazaću to na običnom primeru zečeva u Australiji. Problem sa zečevima je klasičan primer nerazumne ljudske intervencije u jedinstvenom ekosistemu sa dalekosežnim posledicama.

Postoje dobra/loša dela koja čovek učini pa se neko povede njegovim primerom i ima nagradu/kaznu za to delo, a onome ko je to prvi učinio i podstakao druge ljude od svakog narednog ide i njemu nagrada/greh. Pamtim jednu narodnu izreku na ikavskom narečju: Jedna šteta, a stotinu grija (grehova).

Engleski doseljenik Tomas Austin je imao hobi kao i svi Englezi – lov. Godine 1859. je uvezao 12 parova divljih zečeva i pustio ih da slobodno žive oko grada Đilong,  država Viktorija, zapadna Australija. Za razonodu i ishranu. Na nesreću, u Australiji nema jako hladnih zima, zečevi su pasli skoro cele godine, i pošto nisu imali prirodnih neprijatelja, namnožili su se kako to oni eksponencijalno rade za jednu godinu do 14.000 komada. I tako redom, travu su pasli sa korenom, stabla su glodali od kore do korena, iza njih je ostajala golet. Postali su pretnja autohtonim životinjama jer su im uništili pašnjake.

E sad nastaje borba – osim lova, postavljaju im se zamke, truju ih. Zamislite metodu: u zečje rupe se uduva ugljen-monoksid i svi otvori se zatvore. Zečevi se uguše. Šta bi rekla društva za zaštitu životinja. Lisice I druge divlje životinje su neprijatelji sitnim životinjama, ali su zečevi brži od njih pa ni to nije pomoglo da se smanji broj zečeva.

Javila se spasonosna ideja  onima koji su narušili prirodni ekosistem. Napraviće ogradu. Prva ograda kojom je trebalo ograditi prostranstvo kao što je teritorija dve Francuske još nije bila završena, a zečevi su prešli dalje. Trebalo je napraviti drugu ogradu dužine 3.000 km sad već kao teritorija tri Francuske, ali ni to nije pomoglo. Ukupna dužina ograde iznosi 5624 km.

Sledeća ideja je već bila monstruozna. Uvezen je virus miksomatoze, smrtonosan za zečeve. Prenosioci su bile muve i komarci. Ubijeno je 90% zečeva, ostalih 10% je steklo imunitet. Ovde je nauka izgubila kompas, uveli su još virusa i još su jednom zeke imunizovane čak i jače nego pre. Ali, otkrili su da je virus ubijao i druge životinje te je pala odluka da se sve zaustavi.

Da bismo shvatili razmere ove katastrofe, kazaću da se radi o populaciji od 600-800 miliona zečeva. Smanjena je na 100 miliona. A, sve je počelo od onih 12 parova zečeva. Da se upitamo – škode li virusi čovečanstvu? Da nas nije možda previse? Ili se oni, kobajagi naučnici, brinu da nas ne bude puno na planeti Zemlji? Ko zna.

Toni.

Neću zalaziti u dodatne razloge dolaska na ovaj kontinent. Dovoljni su njegovi ljubavni jadi. Nudili su mu da ide u rudnik Bor u Srbiji. Bio je odlučan.

“Ne idem.”

Došao je u Melburn u rano proleće sedamdesetih godina, nakon što se okušao kao radnik na privremenom radu u Nemačkoj. Sve “trbuhom za kruhom”. Ovde u Australiji je veliko prostranstvo, bez vozačke dozvole se ne može. A treba znati jezik da bi polagao vozački ispit. Čitati je znao, ali pisati engleski baš i nije.

“Može li se kupiti na crno?”

“Može, može. Toliko i toliko dolara!” Tako je dobio dozvolu bez slike. Dodao svoju sliku – to je to!

Čas posla, ali kad je iz države Viktorija prešao u državu Kvinslend, policajac mu je rekao:

“Zatvorio bih  i tebe i policajca koji ti je prodao dozvolu.”

Nema se kud, mora zapravo polagati. Njegova devojka je studirala medicinu i pomagala da savlada testove na engleskom. Položio, vozio od motorbicikla do aviona. I školski autobus i kamion šleper sa tri prikolice na razdaljini od 600 do 700 km. Prostrana je ta Australija. Ali neka, samo kad je Toni znao pravila saobraćaja. Da ne pogreši.

Ali, neko je pogrešio. Da li on, ili Švaba kod koga je radio i igrao nogomet za njegov tim. To su one “veeelikeee dizalice”. Angažovali su ga na dva dana. Bio je radnik “na poziv”, i “novac u ruke” bez plaćanja taksi (poreza). Znači, “na crno”. Crno mu se pisalo. Ljudi koji vezuju lance nisu dovoljno pazili, prigovorio je, gazda ga ućutkao. I dogodilo se. Zadnji lanac je pukao i zdrobio mu stopalo. U bolnici u Pansildu su mu hteli odseći nogu, nije dao. Prošao je 9 operacija, izgubio srednji prst leve noge, ostali prsti su ostali ukočeni spojeni žicama tek da su tu. Ali, tu je i noga.

Rodila mu se kćerka u Montaju. Bila je gluha na rođenju. Ugradili su joj slušni apparat. Sad već njen sin ima 18 godina. Volela bih ga videti. Bože, ima li Tonijevu lepotu?

Milen

Ko je tu pogrešio?

Završiti ekonomsku školu, raditi par godina u građevinskom preduzeću i odlučiti se za studij arhitekture bez poznavanja elementarne geometrije i prave matematike. Ne računam kamatni račun i finansijska matematiku. Kamate nemaju veze sa gradnjom, osim za investitore.

I, nakon dugih godina studiranja završiti fakultet, maestralno odbraniti svoj diplomski rad sa temom “Revitalizacija Kaštela u Benkovcu”. I obijati pragove građevinske firme koja joj je dala stipendiju, ali je pala u stečaj. I  čekati obećani posao sa pločastim kamenom oko Benkovca.

Umesto da se gradi, sve je počinjalo da se raspada. Jugoslavija više faktički nije postojala. Postojale su neke nove vlasti, neki novi putevi iz Benkovca, preko Knina, Beograda, Vojvodine do Italije. Biti služavka nije sramota. Ali biti arhitekta, a služiti je ponižavajuće. Iz Italije, preko Australije do Novog Zelanda… Bile su to već devedesete godine XX veka.  Zastaću sa pisanjem o mojoj Milen. Umorila sam se. I ona.

Znate, mnoge su me životne situacije obogatile duhom, razmišljanjem i razumevanjem za različite životne situacije. Spremna sam uvek da saslušam i došla sam do zaključka da su mi svi ljudi dragi kao da su mi braća jer ih u osnovi posmatram kao ljude. Nije to uvek lako, razlike među ljudima se uzdižu na tron apsolutnog pa one male, lepe ljudske vrednosti nemaju šanse da se pokažu. A bilo bi …

Dok ja filozofiram, zečevi popasoše travu.

Nastaviće se.