Ivan

Majka nestalog Ivana Nikolina, Ana Nikolin, rodjena 1929. godine pričala mi januara 2017. godine:                    

Prošla je dvadeset  jedna godina  od nestanka mog Ivana. Znam da se moj život bliži kraju. Svi su moji životni zadaci obavljeni. Ja, kći seoskog čobana, baštovanka, nadničarka, devojčica sa petnaest godina, peračica krvavih zavoja ranjenika iz Batinske bitke, supruga, majka dvoje dece, negovateljica dvoje starih roditelja i “ona Baba-Ankica što uvek kreči”. U ušima mi neprestano zvone reči pesme:  „Čekaj me i ja ću sigurno doći…“ Sine, ja te čekam. Onaj ko je tražio svoje dete samo dvadeset jedan minut ili  dvadeset jedan sat, znaće šta znači dvadeset jedna godina. Moja kćerka Katarina mi juče piše iz Kanade  …“sa Ivanom je nestao i deo nas“. Čekao ga je i  otac Matija i čekajući umro. Jedino nije umrla nada.

Ivan Nikolin je rodjen 18.06.1955. godine u Kolutu, a nestao 14.01.1996. u Subotici. Ono što je Ivan stvorio izmedju ova dva datuma je blistava knjiga života. Lepi dečak, poslušan sin, voljeni unuk, nežni brat, dobar učenik, primeran vojnik, umetnik od zanata, pažljiv suprug, požrtvovan otac, izuzetan golman Fudbalskog kluba „Spartak“ iz Subotice, uspešan trener „petlića“ istoga tima. Njegovi puleni, koje je naučio prvim fudbalskim koracima, su uspešno branili boje reprezentacije.

A onda je … netragom nestao. Televizijska ekipa, završavajući emisiju „Potraga“  desetak godina od nestanka,  konstatovala je:    ”… u Subotici je svako imao samo lepe reči za Ivana, ali traga niotkuda.”

Trag se gubi hladnog januarskog dana 1996. godine na rubu Subotice u Bajskim Vinogradima blizu njegove kuće, koju smo zajednički gradili, mi Ivanovi i roditelji naše snahe. Po povratku sa treninga  svojoj kćerki  i njenoj drugarici je dao “cipiripi” čokoladice, uredno složio plaćene kućne račune, pripremio hranu za stoku, posetio komšiju,  specijalnog vojnog policajca. Videle su ga tada i ostale komšije.  Od tada do danas ga više niko nije ni video, ni čuo.

Naša potraga je počela. Subotički SUP je za ovih više od dvadeset  godina promenio nekoliko načelnika. Kod svakog smo njegov otac Matija i ja satima čekali pred vratima i svakodnevno pozivali da čujemo ima li novih vesti. Išli smo u Ministarstvo za nestala lica i uzaludno molili da se intenzivira potraga. Crveni krst nam je odgovorio da  nije nadležan te da se “nadaju da će se Ivan sam javiti”. Generalštab Jugoslovenske armije nam je izrazio saučešće u nespretno složenoj izjavi,  a da nisu imali “corpus delicti” o mrtvom telu našeg sina. Tražili smo ga u Erdutu u Centru za obuku paravojnih formacija Željka Ražnjatovića Arkana i bili iznenadjeni prijemom i trudom da nam pomognu u potrazi. U Javnom tužilaštvu u Subotici podneli smo tužbu protiv “NN” lica.  Do danas nemamo nikakvog odgovora. Tražili smo uvid u spis, koji je iz godine u godinu sve deblji, a navodi su neprovereni i strašni. Ne verujemo u izjave kriminalaca da je Ivanovo telo završilo na smetlištu Vukovara u vreme ratnih zbivanja na ovom terenu, a zbog neisplaćenog otkupa koji je tražen od Fudbalskog kluba “Spartak”. Tragali smo  svuda, pitali i one koji se bave  paranormalnim aktivnostima, jednog trenutka čak sumanuto želeli uzeti pravdu u svoje ruke. Uzalud.

Subotica se sprema u još jednu hladnu januarsku noć. Negde u Bajskim Vinogradima. Ivanova kuća tone u mrak. Njega nema u njoj. Majčino srce čeka…