BORIŠKA I BILIŠKA

Ovo je priča o mojoj baki. Zvala se Mara. Rodila se u Dalmaciji u selu Bruška 1911.godine. Mog oca Ivana je rodila 1931.godine u istom selu.  Kao i drugog sina Franu 1936. I kći Boju 1939. Sina Nikolu je rodila krajem 1945. u  Vojvodini u selu Riđica u koje je doputovala “vlakom bez voznog reda” . Od proleća 1946. cela porodica se nastanila u Bezdan u Novogradsku ulicu. Za moju baku je počeo  novi život.

Bila je nepismena. Nije govorila nijedan strani jezik. Svoj je govorila ikavskim dijalektom. Zapravo, govorila je osmehom. Imala je najlepši osmeh na svetu. Grlen, vedar, svesrdan, nesebičan i predusretljiv. Njen osmeh je išao uvek ispred reči. Prvo te razoruža, osokoli i osmeli sjajem u očima, zatim pokaže nisku svojih srebrnih ili belih zuba, a onda počinje da teče reka milostivih prideva i na njen način izgovorenih ličnih imena. Moj tata Ivan je bio Ivica, stric Frane je bio njen Vranjko, kći Boja Bojka. Strica Nikolu je zvala Niko Diko, moju sestru Slavicu  Slave Dušo, a mene Ševa Mileva. Za svakoga od nas je imala pregršt topline, puna nedra vedrine i snagu potpore za šta god da je bilo potrebno. Poduhvat ili teška odluka, ozdravljenje ili nesporazum. A kada nešto nije želela da preduzme; govorila je to neobičnim sklopom reči: “ ‘Oću ga đavliti!” Što bi rekli neću ni počinjati ta “đavolja” posla. Uz osmeh koji razoružava.

Pred njenim osmehom je prošla cela vojska ljudi bez uniformi. Brojnost i neuniformisanost joj nije smetala. Imala je dušu za sve. Bilo da je to Jadro Bruno, Italijan iz Istre, Joko Galić iz Hercegovine, nepoznati kupci, proizvedenog, a nepredatog duvana u duvansku stanicu, mušterije u rano proleće na sunčanom mestu pred kućom uzgojenog spanaća, rođaci, prijatelji i susedi koji govore mađarskim jezikom.

E, tu smo! Kuća do kuće, bašta do bašte. Ulica Novogradska broj 39, moja baka Mara. Ulica Novogradska broj 41, Boriška. Zapravo, Borbala, varijanta imena Barbara koje je grčkog porekla. Značenje bi bilo “strani”, “divlji”. Od milja Boriška. Provele su četrdesetak godina u skladnim dobrosusedskim odnosima. Sporazumevale su se susretljivošću, menjale semena i sadnice u bašti, hvalile se uspešnim plodovima voća i povrća, razmenjivale iskustva u radu i svaka na svom maternjem jeziku izražavale osećanja zadovoljstva ili nezadovoljstva zbivanjima oko sebe ili u selu. Kako? Lako! Čistim srcem. Obe su ga imale. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka srca su spojila dve kuće, zapravo dve porodice. Jedna plavooka i plavokosa devojčica je dolazila u posetu tetki kod Boriške; što bi se na mađarskom reklo kod Boriš-neni i – postala moja strina.

Sa druge strane bašta kuće u Novogradskoj 39 “dodirivala” se sa baštama iz Rodine ulice. Nekad davno na tom delu ulice živela je porodica Lakatoš koja se bavila muzikom, tu je negde stanovao krojač Pali-baći (čika Palika), kolar Varga, berber Terek, radio tv mehaničar Šarkezi, Majstorović, što je radio u  trskari, dva brata – Ivan i Marko Zelenika, čija su deca bila moji najbolji drugari iz detinjstva, zatim Ljuštine, porodica mamine sestre Jele i pored njih Jožika i Irma Čoknja. Joži baći – krojač, Irma-neni njegova “poduminta”.  Kad ga povremeno uzmu duhovi pijanstva, tu je supruga da “ispegla” i njega i njegove poslove. Pri kraju života se prihvatila i rada u novinarnici na uglu Rodine i Nove ulice da “doradi” njegov radni staž, te ostvari penziju. Irma je ime nemačkog porekla, označava sveobuhvatnost, konstantno kretanje, rekli bi vetar. I bila je vetar. Osim trgovačkog dara, Irma-neni pamtimo po velikom urođenom crvenom belegu na licu. Stručno rečeno, to je hemangiom, benigni tumor koji je posledica hiperplazije krvnih sudova. Pamtim je i po izreci: “Stomak nema prozor.” Bila su to oskudna vremena. Bilo je važno prehraniti se, preživeti. U desnom uglu njihove bašte bila je kruška-lubeničarka. To je vrsta rane, letnje kruške koja ima crvenu boju “mesa” ispod zelene pokožice. Pre nekoliko godina nakalemili su nam na stablo “dunjca” (muška dunja) jednu granu te vrste kruške. Hranim se uspomenama.

Moja baka Mara u porodičnoj konverzaciji je Irma-neni nazivala “Biliška”. Znate, ono “beleg” preneto u ikavštinu je “bilig”, pa otuda Biliška. Toplo. Sa osmehom. I nije ruganje.

Boriška i Biliška. Između njih osmeh dobrote moje bake.

Baka je nosila prezime Čačić i kao devojka i udano. Potiče od roda Čačića Blaževića, udala se u Čačiće Banjare. Dva plemena, dva ognjišta, dva srca stamena i kamena iz Bukovice. Najviše je bila životno vezana za brata Ivu. Bio je najstariji sin Nikole i Ike Čačić. Otac Nikola je preminuo od “španjole”, španskog  gripa tj. španske groznice; pandemije koja se pojavila krajem Prvog svetskog rata. Trajala je od januara 1917. do decembra 1920.godine i u tri talasa  se širila Zemljom. Jedan od ta tri talasa odneo je bakinog oca Nikolu. Ive kao najstariji, mada još golobradi dečak, nasledio je očevu pušku, a najmlađi koji se tek rodio, dobio je očevo ime Nikola kao i nadimak Čojo, Čovina, što bi značilo Čovek. Život nije smeo da stane.

Tridesetih godina prošlog veka udala se moja baka Mara. I sada u Bezdanu stoji njena devojačka škrinja koju su u to vreme neveste donosile u novi dom. Udajom je dobila i obavezu da brine o Iki, Anti i Maši, mlađem bratu i sestrama moga dede Jure. Bila je mlada, rađala je i podizala svu decu zajedno. Svima je bila mati. Bile su to godine Velike svetske ekonomske krize, deda Jure je odlazio u Zagreb da zaradi barem za preživljavanje. U Maksimiru i sad na ulazu stoji most u čijoj gradnji je učestvovao.  Približavao se Drugi svetski rat.

“Crni oblak rata se nadvio nad Evropom. Treba razrešiti sve nesuglasice u porodici. Kad pukne puška, ne zna se ko puca. Sačuvajmo familiju.”

Tako je govorio moj deda Jure, tako je i delovao. Školu nije pohađao, opismenio se sam. U ratu je bio ilegalac. Vispreno i snalažljivo je obavljao  poverene mu zadatke. Imao je konspirativno ime Ljuština Milan.  Slučajno, u Bezdanu, nakon rata, obreli su se i Jure Čačić i Ljuština Milan.

Bakine sestre  Marija, Boja i Peka su se udale, svijale su svoja gnezda, te rađale nove narašaje; “mlade tiće” što bi kroz stihove junačkih narodnih pesama ujac (dalmatinski oblik reči “ujak”) Ive znao reći. A bio je živa pesmarica, znao je naizust veliki broj pesama. I sad pamtim:

”Bože mili čuda velikoga, kad se šćaše…”

Imao je sa svojom Stanom desetoro dece, ali je kuća uz željezničku stanicu u Riđici  bila dom za sigurno isto toliko dece  njihove braće i sestara iz Dalmacije. Školovali su se, završavali zanate, odlazili na služenje vojnog roka, iseljavali se u Australiju ili vraćali u svoju kamenitu Bukovicu. Za svakog je bilo mesta u tom čistom i sretnom domu. Interesantna je priča kad ujac Ive kaže:

“Ala dico idemo svi po ure kopati vinograd!”

Upitno je koliko zapravo to pola ure traje, ali je važno da svi krenu. Brže će se završiti okopavanje. Na to će Božo, Čojin najstariji sin, tada učenik Tehničke škole u Somboru:

“Striče, ali ja moram tehnički crtati, imam zadaću!”

“ ‘Ajmo svi po ure kopati vinograd, onda ćemo svi tehnički crtati!”

I tako u dve reči. Ili u više reči, kao kad su radili  proizvodnju mrkve, šargarepe. Posao dugotrajan, ne toliko težak koliko dosadan i pipljiv. Naš ujac Ive započne priču svojim tihim, zanimljivim glasom, deca ga slede, naćule uši, slušaju i neprimetno rade. A priča duga, interesantna, pomalo zagonetna. Završava se kad poslu sa mrkvom dođe kraj. Poput Šeherezade i njenih priča iz 1001 noći. Volio je slušati kada mu unuci čitaju feljtone iz dnevnih novina, pomno je pratio svaku reč i upijao sve istorijske podatke. Ne mogu zaboraviti skladan rodbinski odnos koji su gajili moj deda Jure i on, a pogotovo nežnu vezu moje bake Mare i Ivine supruge  Stane. Međusobno su se zvale “Sejo”. A bile su snaha i zaova. Taj topao odnos poverenja, ljubavi i pomaganja ostao mi je u životu zvezda vodilja zdravih porodičnih odnosa. U nezaboravu je i onaj najtopliji način na koji su se svih desetoro njihove dece obraćali toj dragoj, sitnoj, vrednoj i urednoj ženi obraćali:

“Majo!”

Proleća 1988.godine moja je baka Mara posadila lukovice gladiola u baštu da joj procvetaju do  Velike Gospe u avgustu.  Na taj dan pre osam godina je umro deda Jure. Nakon sadnje, prilegla je na tren, kao što je činila svakoga dana i tiho umrla.  U srcu joj je ostala zebnja kako će njena Boja, Bojka sama bez nje. Bojin hendikep bio je bakina rana neprebolna. Rodila se 1939. godine, u toku rata preležala dečju paralizu, prohodala kasno, a zauvek ostala zarobljena u svom nemuštom svetu. Baka ju je štitila, strpljivo podučavala osnovnim domaćičkim poslovima u održavanju higijene, uredjenju okućnice i ručnom radu.

Boja je imala fantastičnu memoriju, pamtila je likove, znala je gde koja stvarčica u kući, podrumu, na  tavanu ili magacinu stoji. Imala je svoj ritam rada i nije dozvoljavala da joj neko poremeti planove rada. Umela je da se naljuti i prestane komunicirati sa svima. Izdvajala se, čak nije želela ni da sedne za postavljenu trpezu zajedno sa ukućanima. Moj tata Ivan je znao baki Mari reći:

“Mama, zašto je ljutiš? Pusti joj na volju!”

“E, sinko moj, ponekad je to veoma teško.”

Nakon bakine smrti, kada je tata brinuo o Boji, shvatio je da je baka imala beskrajno strpljenje, taktičnost i tolerantnost u odnosu na Boju, ali je ponekad bilo stvarno veoma, veoma teško. Boja je našoj porodici bila istovremeno i bol i radost. Svima nam je ponekad umela izmamiti suze, ponekad nezadrživ smeh. I mi njoj. Oplemenila je naše živote.

Pričala nam baka Mara da je stric Nikola kao dečak bio veoma radoznao. Imao je beskrajan niz pitanja   pred spavanje kad bi se šćućurio u njenom krilu. Umorna od dnevnih obaveza u domaćinstvu i na njivi strpljivo je odgovarala i uspavljivala ga. Kada je postao srednjoškolac, na prvom roditeljskom sastanku u Poljoprivrednoj školi u Somboru, baka Mara je dobila priznanje za uložen trud. Razredni starešina je ustao iza katedre, prišao klupi u kojoj je ona sedela, pružio ruku i rekao:

“Čestitam Majko!”

Bake već dugo nema na ovom svetu. Pomisao na nju donosi osmeh na moje lice, oči mi se zacakle, a u grudima nešto zaigra kao znak zahvalnosti za sve što je ostavila u meni i što ja trebam dati svojim unucima.