Australia 5 – Adelaide

Peta putopisna priča sa petog kontinenta.

O Adelaidu, petom gradu po veličini u Australiji. Znači, najmnogoljudniji je Sidnej, zatim Melburn, pa Brizbejn, Pert i peti sa jedan million i dvesta hiljada stanovnika  je Adelaid. Veći je od Kanbere, glavnog grada Australije. Civilizovan i miran, administrativni je centar Južne Australije, osnovan 28. decembra 1836.  Nalazi se na obali Indijskog okeana, a ime je dobio po nemačkoj princezi Adelaidi od Sachsen Meiningena. Princeza se udala za britanskog princa Vilijama, sina kralja Džordža III iz dinastije Hanover. Njih dvoje nisu imali muških potomaka pa, nakon Vilijamove smrti, na britanski presto stupa nećaka Viktorija sa kojom za Britaniju počinju slavna “viktorijanska vremena”.

Klima u Adelaidu je izrazito suva sa dugim, vrelim letom i vrlo blagom zimom, tako reći bez temperatura ispod nultog podeoka Celzijusove skale. Takva klima je pogodovala mladom engleskom pukovniku Vilijamu Lajtu, koji je bolovao od tuberkoloze, da se naseli upravo na tlu ovog grada  i napravi osnovni plan izgradnje po svojim vojničkim idealima.

Zanimljivo je da je:

• Adelajd osnovan kao kolonija za slobodne stanovnike i jedini je takav glavni grad od svih država u Australiji,
• dom je aboridžinske kulture i artefakata,
• kažu da je “dvadesetominutni grad”, znači automobilom je potrebno svega dvadesetak minuta vožnje do željenog cilja u gradu,
• prvi je grad u Australiji koji je ukinuo seksualnu i rasnu diskriminaciju, kao i smrtnu kaznu. Prvi je priznao imovinska prava Aboridžina, prvi ženama dao pravo glasa na izborima,
• ima egzotičnu botaničku baštu – staklenike, najstarije i najveće na južnoj hemisferi, pravu atrakciju za turiste,
• petina njegovih stanovnika ima visoko obrazovanje, preko polovina se izjašnjava kao hrišćani, a skoro trećina je starija od 55 godina,
• poznat je kao centar umetničkih, kulinarskih i vinarskih veština,
• zbog velikog broja crkvenih građevina, zovu ga i “grad crkvi”,
• ima vojnu industriju – gradi podmornice za mornaricu Australije, zatim elektronsku, vinarsko-prehrambenu industriju i na kraju, ali ne po važnosti, ima razvijen turizam.

Stigli smo do onog najvažnijeg. Do vina i vinograda. Adelajd je glavni grad vina i festivala Australije. Negde sam nekad pročitala da je “vino sunčeva svetlost zarobljena u vodi”. Svidelo mi se. I to jako. Kao vino.

Dve su vinske doline u okolini koje smo obišli. I dve su nam porodice bile domaćini.

Barosa dolina, jedan od najstarijih vinskih regiona Australije, prvobitno naseljen nemačkim imigrantima, rekli smo slobodnim građanima. Proizvode od polovine XIX veka vina kaberne, širaz i rizling. Najdraži mi je  širaz, a poreklo ove sorte je izgleda iz severnog dela doline reke Rajne u Francuskoj. Tamo je poznata od XII veka. U Australiju je stigla u Bazbijevoj kolekciji. Spominje se kao sorta prilagođena  australijskim klimatskim uslovima u knjizi Ser Vilijema Mekartura 1844. godine. Pa sad vi vidite, sa domaćinima, Milankom i Radoslavom Matićem smo obilazili vinarije, degustirali vina i u razgovoru sa vinarima na engleskom jeziku saznali da su šesta generacija Nemaca u ovoj dolini. Do druge generacije se još govorilo nemački, sada više – ne.  A vino – sve bolje. Govori hiljade jezika, pogotovo kad se popije malo više.

Druga dolina, južno od Adelajda, zove se Mek Laren, drugi naši domaćini  su Rada i Milan Šorak.  Vina su  za nijansu drugačija, principi proizvodnje muzejski tačni kao pre vek i po.  I ekološki osvešteni. Primenjen je model recikliranja vode jer u uslovima sa malo padavina, voda  je veliki problem. Rada i Milan su u Australiji od sedamdesetih godina prošlog veka. Upoznali smo ih u nekim prošlim vremenima, u nekoj našoj prošloj državi iz koje i oni potiču. Topao prijateljski, dugo očekivani doček nije izostao. Ugodno proveden jesenji dan, raskošne boje prirode u jesen i  omamljujući miris vina pronjihao je naše zajedničko druženje na ljuljašci što se život zove.

O Radoslavu Matiću sam pisala na mom blogu u “Priči o savesnosti”. Tragajući za podacima o radnom stažu u postupku ostvarivanja penzije za čije primanje je želeo opunomoćiti Milicu Lugonja, desnu ruku u odgajanju njegove i Milankine dece. Milica je preminula nekoliko dana pre dospeća prve penzije.  Pomislila sam, svet neće saznati za njegovu dobrotu. A onda sam i sama ostala zatečena količinom dobrote utkane u njegovoj i Milankinoj duši, njihovoj deci, unucima, Institutu u kome je proveo radni vek u Australiji, ljudima sa rekreacije na fudbalskom terenu, svom ostarelom ocu,  bratu, istraživačima iz celog sveta koji su kao i mi, osetili gostoprimstvo kuće u brdu i uz kamin sa njima“bistrili” život.  Često spominjan Sankt Petersburg i Agroinstitut prepun ljudi sa visokim nivoom znanja, a skromnim, skoro ponižavajućim primanjima, otvorio mi je još jednu Radetovu i Milankinu životnu stranicu.

Naime, ruski i sovjetski agronom, botaničar i genetičar Nikolaj Ivanovič Vavilov najpoznatiji je po tome da je identifikovao poreklo kultiviranih biljaka. Svoj život je posvetio proučavanju i poboljšavanju pšenice, kukuruza, pirinča i drugih žitarica koje prehranjuju svetsko stanovništovo. Izvršio je 115 ekspedicija u 64 zemlje, među kojima su i Avganistan, Iran, Tajvan, Koreja, Španija, Alžir, Palestina, Etiopija, Argentina, Bolivija, Peru, Brazil, Meksiko i SAD. Sakupio je kolekciju od 370.000 semena proučavajući globalni ekosistem biljne hrane.  Za vreme opsade Lenjingrada koja je počela u septembru 1941. godine, grupa  ruskih botaničara  sakrivala se u u skladištiu i umirala od gladi ne želeći da upotrebi ova semenja koje je čuvano za život “posle apokalipse”.  Opsada je trajala 872 dana, kolekcija je odbranjena od gladnih žitelja Lenjingrada (danas Sankt Peterburg) i od razularenih nemačkih vojnika.

Vavilov, genije koji je maštao da pobedi glad u SSSR-u  u “misiji za čitavo čovečanstvo”  umro je od gladi 1943. godine  u Staljinovom gulagu Saratov.  Nepravedno osuđen, nikad se nije odrekao svojih ubeđenja.

Vratimo se u sadašnjost. U Norveškoj postoji banka semena i genetskog materijala pod imenom Svalbard. To je ogroman bunker u snežnim planinama gde se u večitoj hladnoći čuva seme sadašnjih biljaka za neizvesnu budućnost. Sve zemlje sveta su se okupile kako bi učinile nešto što je istovremeno dugoročno, održivo i pozitivno. Norveška  ima planinu i objekat, deponenti ostaju vlasnici  semena.  Kao neka vrsta “biblioteke života”.

A moj Rade, kao naučnik Vavilov, leteo je iz Australije na ekspedicije u Siriju, Bugarsku, Grčku, Srbiju i sastavljao zbirku semena za Svalbard. Ostavštinu za budućnost. Baš volim što ga poznajem. I volim što mi je postao brat. Deo njegove dobrote miluje mi dušu.

Dodaću ovoj priči iz Australije događaj koji se zbio u Crvenki ove jeseni. Matići su na svom putu prema Londonu želeli da posete tužno počivalište Milice Lugonja i njene majke. I da dogovore podizanje spomenika za njih dve. Trebala im je osoba koja je bila spona u trenucima iznenadne Milicine smrti. Po savetu, ušli su u frizerski salon. Znate ono, “berberi sve znaju.” I upravo pored salona prolazi  Matićima poznati lik:  Branislav Zeljković, proslavljeni rukometaš, trener i sportski radnik. Pogledi su im se sreli. Zagrljaji spojili u stenu.

To je nešto iz “onih” vremena kada su Matići bili mladi agronomi na “Zelengori”. Branislav i njegova sestra su ostali bez roditelja, a bili  veoma mali. Rade i Milanka su im u tim trenucima bili otac  majka. Branislav je nedavno primio veoma značajno sportsko priznanje u kategoriji trenera,  za više od trideset godina rada u srpskom i jugoslovenskom rukometu. U svetu rukometa poznat je po disciplini i autoritativnom stavu pa je priznanje “Jovan Mikić Spartak” u pravim rukama. Bože, ne mogu se oteti utisku da je deo tih osobina primio od Matića.

Prošle godine, tokom Milicine sahrane primetila sam sestru od Branislava. Nije sakrivala tugu. Rekli su mi da živi u Španii i da ima troje dece. Milica je i njima podarila delić svoje pažnje i nežnosti, kao što je to činila Radetovoj i Milankinoj deci.

Moj zaključak: Dobrota je proces koji teče kao reka.

Ali, kako ono rekoh na početku priče o Adelaidu za vino, da je sunčeva svetlost zarobljena u vodi. Pa, u to ime živeli mili moji!