by Putujemo dalje. Do Kanbere.
Zapravo, odavde je trebalo početi moje putopisno lutanje po Australiji.
I Dušan je odavde pošao. Kuća i toplo gostoprimstvo porodice Kolundžija postala je njegov drugi dom na ovom kontinentu. Kako pre šest godina, tako i danas. Pa i za nas, njegove roditelje. Ovaj grad je građen sa namerom da bude glavni grad Australije. Nikola i Rada su rođeni da jednostavno budu dobri, sa širokim osmesima razumevanja i zagrljajima podrške. Imali su oni kroz svojih pet-šest decenija života velika putovanja i velike odluke. Počev od Apatina odakle potiču, Kanbere gde su gradili i stvarali život, Londona gde im žive deca, Tajlanda, Maldiva, Grčke i vaskolikog sveta turističkih destinacija kuda su hodili, do svakodnevnih susreta sa komšijama iz ambasada, bilo da su ambasadori ili osoblje i izgnanika sa prostora ex-Jugoslavije kojima je trebala pomoć u novom, nepoznatom svetu. Kolundžije su veliki ambasadori svih domovina.
Bogat, velikodušni, ljudski prijem u njihovom domu sa pogledom na jesenju simfoniju boja okolnih planina, razgledanje znamenitosti Kanbere u koje je ugrađen bar poneki njihov radni dan, stvorili su utisak da su oni baš zbog nas stigli u ovu zemlju da bismo se mi lepo osećali ako jednog dana dođemo. Evo, došli smo i prepustili se njihovoj sigurnoj ruci. Izdvojiću Nacionalni arboretum koji nosi ime Lindzi Prajor iz nekoliko razloga.
Prvi i veliki razlog je što sam bila fascinirana prostranstvom od 250 hektara brežuljkastog terena pošumljenog sa preko 44.000 stabala i grmova retkih, ugroženih i po nečem vrlo značajnih vrsta iz čak 100 zemalja. Naziv je dobio po eminentnom australijskom botaničaru i pejzažnom arhitekti, specijalizovanom za proučavanje eukaliptusa, Lindziju Diksonu Prajoru. Arboretum se nalazi na zapadnom delu jezera Burlei Grifin, udaljen je svega 6 km od centra Kanbere. Neke su šume sađene pre 100 godina, ali nakon velikog požara na Božić 2001. godine, kada je izgorela trećina kedrove šume, lokacija je zasađena 2005. godine. Ceremonijalno, šefovi vlada i ambasadori donose iz svojih zemalja i sade drveće i žbunove, ulepšavajući panoramu oko glavnog grada. Arboretum je, zapravo, dobro mesto za rekreaciju, naučno istraživanje i obrazovanje, a ima i svoju sanitarno-higijensku ulogu da smanji zagađenost vazduha, redukuje buku, regulište temperaturu i vlažnost vazduha
Drugi, takođe veliki razlog je što je u okolini Sombora, odakle i ja dolazim, Fondacija Tijana Jurić zasnovala Arboretum Tijana Jurić. Uz podršku lokalne zajednice izvršeno je raščišćavanje terena obuhvaćenog divljom deponijom i zasađeno prvih 150 stabala – poklon Rotary kluba. Simbolično, mesto na kojem je nađeno telo tragično stradale devojčice treba da bude mesto za edukaciju učenika poljoprivrednih i šumarskih škola. Mesto gde treba da raste dobrota. Kao što je u Kanberi posađena šuma turskog bora, vrste koja uspeva na poluostrvu Galipolje u Turskoj, uspomena na australske vojnike poginule u Prvom svetskom ratu na tom mestu. Duše govore kroz šapat lišća.
Treći, valjan razlog je što se u ovom arboretumu nalazi i sadnica Pančićeve omorike lat. picea omorika (Pančić), vrsta smrče, endemit Balkanskog poluostrva, tercijerni relikt Evrope koju je Josif Pančić otkrio na Tari u drugoj polovini XVIII veka kod sela Zaovine i Rastišta.
Hajd’ da vidim gde su moji australski junaci, u koju su oni šumu zalutali.
Toni.
Rekoh da je radio u šumi. A šta su radili sedamdesetih godina sa šumama u Australiji? Rušili! Bila je potrebna velika količina građevinskog drveta. Kuće se u Australiji uglavnom grade od drveta. Da ne zađem u pogrešne vode i ne opisujem meka ili tvrda, eukaliptus ili bladvud, svejedno. Teren se oslobađao od stabala i stvarala su se ziratna polja za poljoprivredu. Nicale su farme pa je bilo neophodno osloboditi zemljište za obradu. Kaže mi Toni da su buldožerima gurali ogromna stabla u velikim količinama
Osim za farme, šume su uklanjane i zbog otvaranja površinskog kopa rudnika uglja i fosfata za veštačko đubrivo. I tu je moj Toni radio. I povredio se. I bolovao tri godine.
Da ne spominjem rad u rudniku uranijuma u prvim godinama boravka u Australiji. Koliko je opasan posao sa uranijumom spoznao je i po tome da je mašinu sa kojom je radio morao na kraju radnog vremena dugo prati sapunicom. Sebe je morao svaki dan kontrolisati da li je ozračen. Mere opreza. Srećom nije dugo ostao na tom poslu. Bilo je to davno, Australija je zatvorila rudnike uranijuma nakon što je počelo da curi 26.000 galona radioaktivnog materijala. Jedan od rudnika je bio u blizini Nacionalnog parka Kakadu, koji se nalazi na listi svetske baštine, a sadrži znamenitosti aboridžanske kulture.
Milen.
Niti je moja Milen bila Crvenkapica, nit’ je lutala po šumi sa korpicom ponuda za bolesnu baku. Njen je posao bio da radi na enterijaru jahti. Jahte se više ne grade ni od drveta, ni od metala. Poslednjih se godina sve više koriste plastične mase. Važno je da masa bude male specifične težine, velike čvrstoće i žilavosti, da se dobro obrađuje, te da bude otporna na koroziju. Urođeni talenat za crtanje doprinosio je lepšem izgledu enterijera.
Moja Milen ima još jedan talenat – ume stručno i lepo da fotografiše. Ko je jednom prošao njen foto-sešn, nije se pokajao. Sto puta će zastati, pomeriti “object”, “izmjeriti kut slikanja”, a onda kamera “škljoc”- “zauvjek ostaješ lijep”. Arhitekta svuda gradi ili ugrađuje. Najbolja mesta u Sidneju i oko Sidneja njen su atelje.
Najlepše su mi njene fotografije sa cvećem. Uvek je to usklađeno sa bojom odeće „objekta“, geometrijski pravilno postavljeno u dobroj perspektivi. Originalni su njeni projekti-čestitke za rođendane dragim osobama. Od svežih ili osušenih latica cvetova ili lišća ili još nečega ispiše dobre želje iz svoje duše, uslika i uruči slavljeniku. Imam ih nekoliko u mom virtuelnom svetu. Uputila me je na “Aveniu jacaranda”, zapravo na Grafon džakaranda festival koji se održava svake godine krajem oktobra i početkom novembra meseca. To je najduži cvetni festival u Australiji, sav pod krošnjama ljubičastih cvetova džakarande. Počinje krunisanjem kraljice Džakarande, nakon čega po moćnoj reci Klarenc plove svetleći objekti. Zatim se nastavlja vatrometom i koncertom na obali reke uz zalazak sunca, a nakon dve nedelje je završetak festivala te hodanje po ljubičastim cvetovima džakarande. Ljubičasto, volim te ljubičasto, kao što pesnik Federik Garsija Lorka voli zeleno.
Nakon dugog dana provedenog u šetnji od Parlamenta, novog i starog, do Aboridžanske slobodne teritorije natopljene alkoholom i drogom, rekreacijom po proplancima Nacionalnog arboretuma, ostavljenim pogledima na filigranski negovanim bonsaima i rasadu cveća, povrća i sadnica, ukrasnog i jestivog drveća, svratismo na dobru kafu i slatkiše kod naše Žuže. Dve tri reči na mađarskom, tek da nas malo mine želja. Na kraju dugog i veoma sadržajnog dana, čekala nas je kraljevska postelja u Kolundžija džamahiriji, tik uz Hram doseljenika iz Indije.
Arboretumi neka rastu. Onaj u Tokiju star 800 godina, Trsteno kraj Dubrovnika s početka XVI veka, Kju Gardens pored Londona iz 1848., zatim iz XX veka Šumarskog fakulteta u Beogradu, Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode na Fruškoj Gori, kao i ovaj mladi iz XXI veka na putu između Čonoplje i Svetozar Miletića kraj Sombora. U nečije ime, kao angažovanje rastu šume zelene od ljubavi.
Ipak je Lorka bio u pravu: Zeleno, volim te zeleno!