Najlepša ljubavna priča

“Kada se jednom moje srce

razbije u najsitnije komadiće,

znaj, draga, da će te svaki od njih,

ljubiti kao hiljadu srdaca”   (Muhamed Šans-ed-Din Hafiz)

Ante                                     24.9.1971.

 

Sedamdesetih godina prošlog veka u bioskopima širom sveta prikazivan je film “Lowe story” snimljen po romanu Eriha Segala.  Glavne uloge su tumačili Ali Mek Grou i Rajan O’Nil. Bila je to romantična drama modernog vremena.  Zbivala se na prestižnom američkom univerzitetu i osim osnovne teme ljubavi i odanosti, sadržavala je i zaplete zbog bolesti, bogatstva i siromaštva. Film je urađen maestralno, dobar scenario, pratila je, možda, još bolja muzika.

Istih tih godina u varošici pored Dunava, sa neobičnim imenom Bezdan, počinjala je jedna lepa ljubavna priča.  Sasvim obična. Ante i Slavica. Mladost i ljubav. Odigravali su kadrovi  filma života u ovom delu sveta i u ovom vremenu, kao što se u nekom drugom veku i na nekoj drugoj geografskoj širini I dužini odigrava… Iz prijateljstva Kvesića i Čačića ostvarenog na salašu kada su uzgajali krave i koze i  jedni  drugima davali mleko, javila se simpatija, pa bliski razgovori, pa nežni dodiri.

Mesto zbivanja jednog od prvih kadrova ovog filma je bezdanski korzo i poslastičarnica “Kod Škerleca”. Zdravka, dobra drugarica jednom i drugom akteru ove ljubavne priče sama je sedela za stolom. Nekoliko minuta pre ugovorenog vremena,  na prvi “spoj” stiže Ante.

“Je l’ bila Slavica?” pita Zdravku.

“Nije”.

“Reci da nisam bio.”   I okrenu se na peti, vitak i elegantan, namirisan i počešljan.

Nekoliko minuta kasnije, otprilike na tačno vreme, stiže Slavica, uspravnog hoda, lepo odevena.

“Je l’ bio Ante?” upita ona.

“Nije” slaga Zdravka po nagovoru.

“Reci da nisam bila”, zamoli Slavica Zdravku i brzo ode.

Svako od njih dvoje je pošlo  na svoju stranu bezdanskog korzoa, Ante prema crkvi i Kolutskoj ulici, Slavica prema samoposluzi i Rodinoj ulici.. Te večeri se nisu sreli. Prvi sastanak je propao.

Drugi je ugovoren bolje, jednostavnije i….. počelo je. Možda je bila subota, nedelja, pa slede radni dani. Slavica je radila u Poljoprivrednom kombinatu “Dunav”, Ante u Štampariji “Vojvodina”. Dolazi prvi četvrtak, pazarni dan u Bezdanu; Slavica na svom mini biciklu vozi se časkom do kuće u Rodinoj ulici na doručak, sreće Antinu mamu Milku koja  ide na pijacu istom ulicom…

Toga dana, razgovor sa Antom u kući Kvesića za vreme ručka tekao je ovako:

“Nešto mi se lipo ona starija šćer Ivana Čačića javlja!” veli mama Milka.

“Štoooo?”, kao, čudi se Ante.

Pa to nije za verovati!  To samo majka može! Prepoznati osećaje u jednostavnom pozdravu “Dobro jutro.” Po jutru se dan poznaje.

Slavica i Ante su započeli ples dva labuda,  iscrtavajući krug porodice koju će stvoriti. Srećna okolnost je bila da je u to vreme u Bezdanu bilo više  parova poput njih pa se na plesnim podijumima  plesao “ english walzer”, argentinski tango,”Wiener valcer”, folksrot, čardaš,  twist, logovac, kolo.   Ponekad su to bili pravi  kostimirani, izvođački spektakli  zahvaljujući znalačkom plesnom umeću starog bračnog para Selig. U nečijim foto-albumima sigurno postoje ti snimci, značili bi mi puno kao pokazatelji jednog lepog vremena.

Bezdan je tih godina bio u punom privrednom procvatu sa bogatim društvenim životom. Brodogradilište sa dobrim timom stručnih i vrednih ljudi radilo je za probirljiva tržišta barži, štamparija, kao deo Kombinata Belišće, sa mrežom predstavništava po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Poljoprivredni kombinat sa biljnom, stočarskom proizvodnjom i ribogojilištvom, “Novitet-Dunav” sa neprevaziđenim svilenim damastom dostojnim za državničke poklone, “Turist” i Bezdanske turističke nedelje, “Graditelj” sa svojim LKV (lakim krovovima). O sportu iz tog malog mesta se pričalo diljem planete: rukomet, kajak, fudbal. Bratski grad Šibenik, odmori u Hotelskom kompleksu “Solaris” i međunarodna saradnja sa Bajom u Mađarskoj, uz poštovanje mađarskog nacionalnog identiteta, običaja, folklora, istorije i jezika.  Ante je bio komercijalni direktor štamparije, Slavica fakturista u Poljoprivrednom kombinatu..

Ovih dana će biti četrdeset pet godina kako su verenici Ante i  Slavica uplovili u bračnu luku i ušli u tek završenu kuću Kvesića na putu Sombor – Osijek.  Pamti ta lepa, bela kuća mnogo toga. Grm jasmina u uglu do Dobošovih,  cveće na balkonu, stotine lala uz stazu do kuće,  ruže uz ogradu, raštiku u bašti, “da se pozna hercegovačka kuća”, vernu labradorku Lauru, mačka Čarlija, nogare i kotlić za riblji paprikaš, koji su naizmenično kuvali deda Blaž i deda Ivan, a zatim maestralno sam Ante, prijatelje i rodbinu za baštenskim stolom pod borovima, veliko drvo platana bliže ceste sa kojeg Željko pozdravlja prolaznike, prekrasno razgranato stablo jabuke, ukusne kajsije,  breskve, višnje, vinovu lozu podignutu kao špalir kroz baštu, stablo trešnje za kumu Slavicu, šljive zasađene deda Blaškanovom rukom oko cele kuće i u dnu bašte orah.

Pamti Ivanku, Antinu sestru koja je iste zime prva otišla iz te kuće u Nemačku sa suprugom Tonikom Sitarićem, a vraćala se uvek rado sa sve širom porodicom: sinovima Davidom i Nikolom, te kćerkom Marinom. Pamti Antin odlazak na odsluženje vojnog roka u Osijek, dugo očekivani dolazak prinove – Ksenije, slatke, male devojčice, radosti roditeljske i cele porodice. Pamti i strepnje zbog meningitisa koji je prebolela sa svega dva i po meseca uz podršku radnog kolege Kovač Jančike i njegove Valike. Kvesići nisu imali automobil, ali Kovačevi su iz Sombora uvek bili na usluzi. Posle šest godina je u kuću ušao  sin Željko. Blagi i pažljivi deda Blaškan je nakon čaše špricera i večernjeg razgovora zamolio:

“Nevista, bili ti meni pokazala još jednom večeras, kako moj naslednik spava u svom krevetiću?”

“Bih, što ne bih”, odgovorila je Slavica, tiho otvorivši vrata spavaće sobe u kojoj je spavao šestonedeljni “naslednik” loze Kvesića.

Sutradan je  Blaž Kvesić otišao na put bez povratka.

Desetak godina kasnije, a na dan Velike Gospe ispraćena je iz svog doma i baka Milka. Blaškanovica. Tako u Hercegovini žena udajom dobija ženski oblik muževljevog imena. Simbolično, a meni oduvek dopadljivo. Slično je u i  tradicionalnom mađarskom jeziku; imenu muža se doda nastavak –ne (žena, supruga). Kod Makedonaca, prezime žene se piše u ženskom rodu.

Bile su to godine kada je nestalo mira na ovim našim prostorima. Razbuktavao se rat. Ante i Slavica su imali opciju otići – ili ostati. Slovenačni poslovni partneri su nudili Anti posao, a on, u noći odluke – ostane. Načetog zdravlja, sa operisanim i zračenim tumorom kože na čelu, odlazi kao rezervni vojni starešina na ratište Baranje. Samo on je znao kakve prismotre u Vojsci treba proći. I izdržati stotinu dana i noći. Mnogi su uspevali izbeći te obaveze, a pokazivati se kao patriote. Besmislenost toga rata opisao je sam Ante, silazeći stepenicama svoje kuće, a nakon saznanja da je njegov brat od rođenog strica Stipe iz Mostara, iselio u Australiju:

“Sad bar znam da na drugoj strani linije fronta neće stajati moj brat.”

Utihnule su kanonade, postavljene su granice novih država, Antino mesto u štampariji bilo  je popunjeno, a trebalo je živeti i raditi na nov način sa stečenim znanjem i iskustvom. Poslovni partner iz Novog Sada postao je njegov ortak, i drug, i brat. Slavica je bila tu da svemu daje svoju ličnu crtu, prefinjenu i malo umetničku. Nažalost, za kratko. Sve što se zbivalo u njemu samom, u okruženju, poslovnom ili ratnom, iskazalo se kao rak jednjaka.

Poslednji put je sišao niz stepenice svoje kuće četvrt veka nakon što su u nju uselili, ali sada slabašnog tela, a čvrste volje da to uradi sam, bez pomoći. U dnu stepenica čekao ga je njegov drug Vojislav Stojaković da ga pažljivo i lagano odveze u Sremsku Kamenicu.

Sahranjen je hladnog oktobarskog dana nakon bezdanskog kirbaja. U kapeli se čula tiha muzika iz filma “Lowe story”.  Nad otvorenim grobom se uz suze i jecaje razlivala njegova omiljena sevdalinka “Tamburalo momče uz tamburu, tambura mu od suvoga zlata…”

Njegovo se srce razbilo u najsitnije komadiće, Slavica je živela, preuzevši njegove obaveze oko dece, posla, kuće, sa ljubavlju onih hiljadu srdaca i umrla nenadano. Sama.  Ksenija i Željko kažu:

“Mama je umrla srećna. Zauvek su zajedno”.