Glas anđela – Tijana Jurić

Prve julske večeri ove 2017. godine  prisustvovala sam nesvakidašnjem dogadjaju. Ispunio  je nežnošću,  dobrotom, tugom i lepotom moja čula i animirao damare svih  mojih ćelija milinjem andjeoske sveprisutnosti. Svako ko je te večeri  bio u Bajmoku, gradiću na severu Bačke na potezu od Sombora prema Subotici,  može to potvrditi. Tiho, svečano, savršenim, svemirskim redom pristizali su, mladi, stari, ili sredovečni  na mesto zbivanja pod nebeskom kapom bez ikakvih gradjevinskih prepreka.  Zvezde tinjalice su svakom bile ukras na glavi. Blagi izrazi lica, prijateljski zagrljaji,  pogledi saosećajnosti, najčešće bez puno reči, ispunjeni samo jednom željom: ovo letnje veče mora biti i blago, i  bolno lepo, i mirno bez oluje. Mora se čuti glas andjela.

Utihnuo je žamor, akademik Matija Bećković  pesnički snažno je udahnuo  večni plamen života Tijani koje nema, a ima.  Majka, otac, sestra, drugarice, drugovi, mladi izvodjači, članovi orkestra, članovi žirija, snimatelji, svi  oni koji su poznavali Tijanu i oni koji su je tek sad upoznali očinjim  vidom i nadnaravnim sluhom  stali su pred ikonom iz Bećkovićeve pesme. Tijana je bila pred nama. Sve što se dogadjalo dobilo je oreol nedodirljive svetlosti.

Vraćam se u stvarnost.  Razmišljam da li da pišem ove redove ili ne. Moram pisati kao što Igor, Mirjana i Saška moraju živeti. Koliko je snage trebalo njima za ove tri godine? Kako su uspeli uhvatiti vetar iz svoje boli  i pomagati  onima kojima je pomoć neophodno potrebna? Otvarati oči pred životom. Učiti ih bezbednosti  na  internetu. Biti uz porodice kad traže svoje najmilije i kad im je najteže. Upućivati na ljude i institucije koji će ih podržati, voditi do pravde i zalagati se za promenu zakona, a u korist efikasnosti  sistema.

Pitamo se kako prepoznati u kojem odelu, košulji, pantalonama i cipelama stoji opasnost za naše dete. Da li je to onaj dobar komšija što kupi sladoled kad mama i tata u novčaniku nemaju dovoljno ni za hleb_ Da li je to onaj kum što ima dvorište iz bajke, kucu, macu, ljuljašku, a nema  dece? Ili je to komšinica što je uvek slobodna da pripazi devojčicu jer je baš takvu želela, ali ona i muž ne mogu nikako dobiti dete? Pa, neka i prespava kod nas. Tako počinje. Veliko poverenje i ni trunka sumnje na pedofiliju.

Podjimo sa druge strane. Svega nekoliko puta sam uživo čula kletve, koje se u trenucima očaja ili svadje, izgovaraju. Jednu pamtim: „Dabogda slep hodao i išao, išao, išao… ne zaustavljao se do kraja sveta“. Ne znam da li je nešto slično bilo ikada upućeno nekom pedofilu ili silovatelju nedužnog deteta, ali jedan takav  je doživeo da bude slep, a da ni hodati ne može.  Naizgled običan bračni par, solidnih primanja, prijatan za druženje, pa i za pomoć, godinama je živeo bez potomstva. A nije da nisu voleli decu. Pozivali su u goste decu iz komšiluka, nudili slatkiše, sokove,  pružali im pažnju, pa čak i zadržavali  da spavaju kod njih. Šta se dešavalo u toku noći niko ne može otkriti, ali sa velikim stepenom tajnosti ova priča je došla do mene. Devojčica u dobi od sedam osam godina je bila sama kod kuće, odnekud je došao onaj „dobri čika“ stavio je u krilo, zavukao prst u njene gaćice i cupkao. Opa cupa, opa cupa. Odjednom, zaklopara kapija, stariji brat stiže iz škole. Brzo je malenu izbacio iz svog krila. Nešto se malo poravnao po pantalonama i „Žurim, žurim, roditelji  vam nisu kod kuće.“ Sreća da je imala brata.

Šta se zbivalo dalje, ne znam. Onaj par bez dece se odselio u veći grad, i dalje su izgledali pristojno, ugodni za druženje, decu nikad nisu imali, on je imao dijabetes, oslepeo je i  amputirane su mu obe noge.  Negovala  ga je do smrti. Pitam se, da li je neko  izrekao spomenutu  kletvu?

Slaba je vajda od  kletvi  kad je duša ranjena.  Zločinci služe zasluženu kaznu,  ako ih pronadju, i to u zatvorima uredjenim po svim pravilima civilizovanog sveta, a  žrtva, porodica, rodbina, prijatelji, dobronamernici  služe svoju doživotnu kaznu  javno obeleženi. Ili večno ćute.