by Moram ti ispričati priču o dečaku koji je samo nekoliko godina stariji od tebe mila moja Mia. Zove se Stefan. Živi u Bezdanu.
Njegovi roditelji rade u prodavnici nedaleko od kuće u kojoj su odrasli tvoj tata Željko i tetka Ksenija. Željko i Ksenija su odavno promenili svoje mesto boravka, a i ja sam u vreme o kom želim da ti pričam, već nekoliko godina živela u Somboru u našem novom stanu primerenom mojim potrebama i mogućnostima održavanja. Napustila sam tu veliku i lepu kuću; zatvorila u njoj sve uspomene od dana mog i Antinog venčanja oktobra 1972. godine, prelepa sećanja na rodjenje i rodjendane tvog tate i tvoje tetke. Bolno sam zatvorila knjigu života o iznenadnom odlasku tvog pradede Blaža samo nekoliko nedelja nakon rodjenja tvog tate. Veče pred odlazak zamolio me je moj blagi i divni svekar da mu još jednom otvorim vrata dečje sobe i pokažem naslednika njegove loze. Otišao je sutradan zauvek sretan i ispunjen. Molitvenik prabake Milke i očenaši – brojanice prilikom mog preseljenja već su odavno počivali negde duboko. Najteže mi je bilo sklopiti istoriju bolesti tvog dede Ante. Imao je samo 49 godina kada je otišao na put bez povratka.
Zagrlila sam dušom sve lepe trenutke provedene u toj dragoj beloj kući i otišla. Želela sam da imam maleni prostor koji mogu zaključati i biti kod moje dece kad god to poželim i kad god to bude njima potrebno. I da mogu putovati, putovati. Vozom, brodom, avionom, biciklom, ako treba. Da budem slobodna od svih nekretnina koje vežu stegama težim od lanaca, jačim od kanapa. Da upoznam druge svetove, kulture i običaje. Da se družim sa različitim ljudima, da dajem os
mehe i primam blagoslove, da hodam stazama pustolova i letim tragovima svetaca.
Pred svaki polazak odlazila sam do večne kuće dragih osoba u Bezdanu sa cvećem i svećama. Cveće da miriše, sveće da gore za srećan put.
Spremajući se na putovanje do Barselone, znala sam da ću se u Italiji u Veroni obreti na grobu Romea iz Šekspirove tragedije “Romeo i Julija” i da ću biti u prilici da na “Drvo želja” ostavim zapisane želje svih mojih dragih. Udjoh u prodavnicu blizu bivše kuće. Dočekala su me poznata i draga lica vlasnika Milana i Andje Brdar, prijatne i nasmejane oči prodavačica.
„Teta Slavice, šta će vam toliko mini poklon čestitki ?“, upitala me je prodavačica Snežana.
“E, pa kad me pitaš, evo ti jedna čestitka, napiši svoju želju, poneću je na put i ostaviti na “Drvetu želja” u Veroni, gradu večnih ljubavnika” rekla sam joj.
Priča o Stefanu ovde počinje. Zapravo, ovde počinje srećni rasplet. Snežana je u Bezdan došla iz ratom zahvaćene Hrvatske. Ona i njen muž su bili 18 godina u braku, ali potomstva nisu imali. A želeli su to neizmerno.
Bio je rat. Vladao je strah. U Šekspirovoj drami o Romeu i Juliji, rat porodica, u naše vreme, bratoubilački rat. Zašto njihova ljubav nema ploda? Iz strepnje ili zbog straha?
I Snežana napisa svoju životnu želju: “ Želim jedno malo, milo biće, želim plod naše ljubavi. Daj Bože da drvo želja bogato rodi ove godine.” Predala mi je drhtavom rukom čestitku, u očima sam joj videla sjaj radosti da će želja biti ispunjena, na usnama joj je zatitrao osmeh zahvalnosti i nade. Pošla sam na put i ponela Snežaninu žarku želju.
Postoji ubedjenje da je ljubav Romea i Julije večna. Tinja kroz vekove, nepresušna i neuništiva, valjda baš zato što nikada nije do kraja ostvarena. Pitam se, ima li moć da oplemeni srca kroz vekove? Ima li te pravde na ovom svetu da se negde poravnaju tasovi vage količine nežnosti i osećanja. Ovoga puta – ima.
Vratila sam se sa putovanja, u sebi sam nosila bogatstvo doživljene Španije, mora, sunca, slika Salvadora Dalija, plavetnila Azurne obale Francuske, uvek prijatne Italije proputovane autobusom i brodom, a tek nekoliko meseci kasnije sam spoznala da sam donela nešto još vrednije.
Ušla sam u onu istu prodavnicu u komšiluku nekadašnje moje kuće. Iza gondola mi je lagano prišla Snežana, videla sam da treperi od radosti.
Uzela je moju ruku.
“Teta Slavice, stavite svoju ruku na moj stomak!”
Kroz vekove je prošla ljubav. Možda sam stvarno morala poneti njenu želju. Možda je taj put ostvaren samo zato da bi se Snežanina i Zoranova želja ispunila.
To se zove večna ljubav.