Dečja igra iz Bezdana

Malena, milena moja,  igra je celi tvoj svet i ceo svet je tvoja igra.

Baka je kao devojčica  imala sasvim drugačije igračke i sa decom iz ulice se zabavljala na drugačiji način. Moja lutka sašivena od krpica ili napravljena od kukuruznih ćutki, obučena u odeću ispletenu maminom rukom, nije bila ni nalik na lutke koje su nam donosili rođaci iz Zagreba.  Mojoj sestri i meni bila je samo malo draža ta krpena, a i nisu nas morali upozoravati da je čuvamo  da se ne pokida. Posle je šezdeset i neke godine prošlog veka stigla u našu kuću i lutka iz Trsta, koja je na pokret izgovarala ma-ma i treptala okicama. Ta se nije smela ni pipnuti. Ona je, uredno raširene čipkane suknje stajala na krevetu u spavaćoj sobi na baršunastom prekrivaču, takođe iz Italije. Kad nikog nema kod kuće krišom smo je sestra i ja uzimale u ruke i do besvesti naginjale napred – nazad. Ma-ma. Ma-ma, trep-trep…

O igri želim da ti pričam.  U svim godišnjim dobima igrali smo se  uglavnom na ulici. One su u Bezdanu i sada prostrane, ali tada su bile još neasfaltirane. Buljuk dece, jata gusaka,  po koji pas, mačka i puno prašine. Jedna mi igra milinom boji sećanje na to doba. Počinje tako da dvoje dece dogovore šta će ponuditi ostalim igračima kao opciju, kada bude uhvaćeni u njihove podignute i spojene ruke. Krene pesmica na mađarskom (znam da postoji verzija ove pesme na srpskom, ali je mi nismo tada znali) i deca povezana u veliku glistu prolaze ispod „zlatne kapije“.

„Bújj, bújj zöld ág, zöld levelecske,
nyitva van az aranykapu csak bújjatok rajta!
Rajta, rajta, leszakadt a pajta,
leszakadt a pajta, bent maradt a macska!“

      Kad se spusti „kapija“, uhvaćeni igrač se odvodi u stranu i nudi mu se: „Hoćeš li da se voziš srebrnim avionom ili zlatnim kočijama sa …“ Tu je radila naša dečja mašta! Šta sve nismo izmišljali. Sve je bilo bajno i sjajno. Uhvaćeni se odlučivao za opciju, ne znajući ko šta nudi, i iz one „gliste“ prelazio iza leđa svog odabranog držača „zlatne kapije“. I tako redom, pesmica, šapat, svrstavanje. Pitam se samo kako smo umeli da čuvamo tajnu i ne otkrijemo ko je ko. Kada i poslednji igrač bude uhvaćen, počinje finalno nadmetanje. Odvijalo se tako što se dva formirana tabora nadvlače. Od privlačnosti ponude zavisi koliko koji tabor ima takmičara i koliko su ukupno snažni.  Zna se, na kraju svi popadaju na travu uz smeh i graju. Mašta može svašta.

1965. godine Milica i ja smo bile na letovanju u Zagrebu u Crnčićevoj, blizu maksimirskog Zoo vrta. Opet ulica, opet deca. I opet „zlatna kapija“. Nema veze što je ulica asfaltirana i nema veze što deca ne govore mađarski. Pevati smo ih naučile:

„ Bújj, bújj zöld ág… „

Baš smo se lepo zabavljali. Oni su nas učili neke druge igre i neke druge pesmice.

Sledećeg leta Milica je otišla u Skoplje sa tetkom Marom i tetkom Miloradom, koji je tada radio u Tvornici parnih kotlova u Zagrebu. Gradila se Željezara u Skoplju. Podizali  su je terenski radnici iz svih krajeva Jugoslavije.

Prvo mi je iz Makedonije stigla razglednica na kojoj je u stilu makedonskih  pesama Milica napisala:

„Op, lele, lele, ko ti ih sad pere?“

Odnosilo se to na moj nestašluk. Starija sam tri godine od nje, pa sam letnjih večeri ostavljala moje papuče prašnjave pred vrata, dok je ona svoje oprane, nagnuto naslanjala na zid da se do jutra prosuše. Ja sam prva ustajala, obuvala čiste, a njoj prepuštala moje neoprane.

Hiljadu puta sam u kasnijem životu ispravljala ovu malu nepodopštinu i volela moju sestru.

Kad se vratila sa letovanja, ispričala mi je sledeću priču: U naselju Gazibabe, malo dalje od Autokomande u Skoplju pokazala je deci iz ulice igru „zlatne kapije“, naučila ih da pevaju na mađarskom jeziku i nakon jednog „natezanja“, padanja i valjanja po travi, pozvao je čovek sa prozora susedne zgrade:

„Devojčice, da li si ti prošle godine bila u Zagrebu, u Crnčićevoj?“

„Jesam“ odgovorila je Milica.

„Da li si se igrala sa devojčicom Teom?“

„Da, bila sam kod nje u sobi. Imala je klavir.“

„Ja sam Tein tata.“

Prepoznao je i igru i melodiju. Sigurno su u porodici svi bili muzikalni. Kako bi drugačije, nakon napornog rada u Željezari, imao uho za dečju pesmicu. A možda mu je još u Zagrebu ostala u sećanju ta mala Milica što govori mađarski i igra se sa njegovom kćerkom.

Igraj se mila moja. Nije važno na kom kraju sveta se nalaziš. Nije važno koji jezik govoriš. Vesela dečja igra će lepotom održati svet.