Slavka

Imala sam dvadeset i jednu godinu kada sam u belom stala pred oltar sa svojim Antonijem. Bio je samo nekoliko godina stariji od mene, voleli smo se, uživali i plesali kroz život. Naš argentinski tango je bio ne samo ples, već strast i ljubav pre svega. Na takmičenjima plesnih parova uvek smo zauzimali prva mesta. Izrodili smo sina i kćerku.

Nevolje su počele sa ratom. Moj Antonije se nakon sto dana ratovanja u rezervnom sastavu Jugoslovenske vojske vratio sa baranjskog ratišta svojoj porodici u Srbiju. Osetio je da teže guta, da ima bolove u stomaku, da mu se menja glas i počeo je da gubi na težini. Dočekalo ga je popunjeno radno mesto, ćerka na studijama, sin na pripremama za srednju grafičku školu. Zabrinuta za njegovu slabost prema alkoholu i tegobe koje je imao uporno sam ga molila da ode na pregled.

„Što pre do hirurga“, upozorila je lekarka gastroenterolog kada je obavila pregled jednjaka dečjom sondom jer ona za odrasle, zbog uznapredovalog tumora, nije mogla u njegov jednjak. Kasnije je započelo lečenje. U Kliničkom centru u Beogradu odstranjen mu je jednjak i deo želuca, ugrađena je gastro stoma. Obećali su ugradnju veštačkog jednjaka kad ojača. Soba, u kojoj se oporavljao nakon operacije, brojala je dvadeset i jedan krevet. Više nije moglo stati. Svi su bili popunjeni. Neki su se ležali sa ugrađenim veštačkim jednjakom. To mu je davalo nadu.

Antonije je došao kući, pripremala sam mu obroke miksajući hranu, onako kako sam to činila za našu decu kad su bila mala. Kombinovala sam vitamine, minerale, lekove; vodeći računa o količini tečnosti koja mu je potrebna uz veštačku hiperkaloričnu hranu koju je donosila njegova sestra iz Nemačke. Nije bilo špriceva za ubrizgavanje hrane kroz gastro stomu, nabavljali su nam ih prijatelji. Kada stoma prestane da funkcioniše, pomagali su u najbližoj bolnici. Brinula sam o njemu sama. Naučila sam kako se presvlači krevet, a da se bolesnik ne pomeri iz kreveta. Da bih mu lakše prišla sa svake strane, krevet sam namestila na sredinu sobe, okretala sam ga svaka dva sata ne dozvoljavajući suvoj, istanjenoj koži da se rascepi i pretvori u ranu. Stalno sam mu nudila i dodavala sokove, čajeve da ovlaži usta. Dodavala limun. Dugi dani, a još duže noći sa bolovima u celom telu iscrpljivale su mog muža, a mene cedile. Pred mojim očima se sušio i nestajao.

Deca su učila i studirala u Novom Sadu i Subotici, dolazili su samo vikendom. Oduvek su bili tihi, sad su postali još tiši. Bili su uplašeni, nisu odlazili ni u disko-klub. Nije više bilo okupljanja društva u njihovoj sobi. Očima su me pitali hoće li tata ozdraviti. Samo se u maloj kućnoj štampariji smanjenim kapacitetom odigravao poslovni život u kome su radili umesto tate.

Lekarka u seoskoj ambulanti mi je veoma dobronamerno savetovala da pri miksanju hrane stavim i malo slanine. Njegovom organizmu to treba. Načelnik jednog odeljenja somborske bolnice sa svojom suprugom, takođe doktoricom, nudio, prodavao u svojim posetama i skupe strane vitaminske preparate. U očajanju davala sam i poslednji dinar za spas svog Antonija. Uspevala sam uz mnogo veza da iskoristim posetu lekara iz Kamenice i dovedem Antonija na pregled u bolnicu. Ljubazno i saosećajno dao je svoje stručno mišljenje o ishodu lečenja. Tad sam prvi put shvatila da mu nema spasa.

Kako je njemu stanje bivalo sve gore, prijatelji i komšije su dolazili do prizemlja kuće, tiho se raspitivali kako teče lečenje, bojeći se otići na sprat kod njega. Bilo im ga je žao, a nisu znali kako da mu pomognu. Zadruga, u kojoj sam radila, omogućila mi je plaćeno odsustvo za negu mog bolesnika, a iz zadružnog ribnjaka stizala nam je sveža riba. Jedino na koga sam mogla računati da će mi pomoći bio je ortak mog muža i moja sestra koja je vodila brigu o prijemnom ispitu našeg sina, neophodnoj administacije u vezi sa pregledima, laboratorijskim nalazima, uputima i lekarskim komisijama. Ako je neko trebao ostati uz njega kad ja nisam u kući, prihvatao je samo našu dobru i dragu komšinicu. Njena nenametljivost, pa i pokoja psovka, prijala mu je.

Nisam bila ni neraspoložena, ni nesrećna, ni umorna. Negovala sam ga, prilazima mu smešeći se i hrabrila ga. Kad bih se osetila nemoćnom, trudila sam se da on to ne vidi i da ne čuje moje uzdahe. Nisam razumela zašto mi snaga prerasta u malodušnost, a samopouzdanje u strah. Trpela sam. Osetila sam pretnju smrti koja se približavala.

„ Zašto plačeš? U mojoj porodici svi rano umiru. Što se ti bojiš, kad se ja ne bojim?“, pitao me je kad primeti crvene oči. Od tog nepoznatog pogleda prolazila bi ga jeza. I polako je počeo da tone. Duboko u bezdan. Stavio bi mi ruku na rame i molio me da ne plačem, molio me da ga pogledam svojim nekadašnjim, vedrim očima. Svojim jučerašnjim očima. U času kad je izgledalo da je smrt blizu i da neće uspeti da joj umakne, pogledala sam ga nekako drugačije, uznemirio se. I umro. Više ga nije bolelo, više nije trpeo, nije ga bilo. Očekivali smo to dugo, mesecima, ali smo se ovog časa jako iznenadili i nismo se snašli. Sin je od užasa vrisnuo kao ranjena životinja, a kćerka je neutešno plakala, dugo, dugo.

Moja tuga je bila nemerljiva, bila sam slaba, nepokretna, nisam verovala da se nešto završilo i da nešto veoma neizvesno započinje. Beskrajno mi je nedostajao. Živeli smo 25 godina zajedno. Nisam mogla zaspati, dani su gutali noći, a ja sam sagorevala. Miris apoteke je nestao iz doma, a iz mog života su nestale obaveze koje sam godinama nesebično izvršavala. Dom je bio prazan bez njega, deca daleko, sve ređe bi mi neko pokucao na vrata, a brzo bi i otišao uplašen mirom i tišinom moga doma. Beskrajno mi je nedostajao.

Pokrenula su me deca, njihova mladost i životna snaga, koji su su od mene tražili osmeh, razgovor i život u stvarnosti. I tako su se polako kidale niti samoće, koja je bila isprepletena oko mene. Obećala sam sebi: „Isplivaću iz tuge i neću misliti o njegovoj smrti“. Nakon mnogo dana, osmehnula sam se. Prvo sam taj osmeh osetila kao ruganje sebi nemoćnoj, besnoj, poraženoj, nekadašnjoj od koje je ostala samo jedva vidljiva senka. Nešto sam morala promeniti! Svesno i savesno sam na sebe preuzela zajedničke obaveze, koje smo do tada muž i ja radili, u svakom poslu i u brizi oko dece. Nastavila sam njegov posao u maloj kućnoj štampariji i knjigoveznici, počela sam da slikam, istražujem nepoznato.

Ovo su Slavkine zabeleške o osećanjima i teškom životu, koji je imala dok se borila sa bolešću svoga muža.

Slavka je umrla trinaest godina nakon smrti supruga. U ovom razdoblju doživela je radost da njena kćerka zasnuje porodicu i da joj podari dve unučice. Sin je diplomirao i bila je ponosna na njegove poslovne uspehe. Radovala se časovima slikanja, koje joj je obezebedio sin, kako bi se što bolje umetnički iskazala. U danu pre sopstvene smrti, dok je prisustvovala predavanju o sreći, imala je osećaj ostvarenosti i sreće: imala je porodicu, dobru decu, volela prirodu, otkrivala umetnost i verovala da je dobro, da skoro ne može biti bolje. Slavki je te noći utihnulo srce. Sutra ujutro više je nije bilo.

Godinu dana nakon Slavkine smrti, priređena je njena prva, posthumna, samostalna izložba slika. Traku su zajedno presekle njene dve unuke.