Mia

Mia

Grlim te dušom mila moja Mia.

Srećice moja.

Zlato moje.

Ljubavice moja.

Radosti moga Željka i moje Tanje.

Sestrice moje Martine i moje Aleksandre.

Srce svoje tetke Ksenije i teče Janoša.

Unuko moja i moga Ante.

Rodila si se petog  februarskog dana,  godine 2015.  Srećna budi.  Priroda se u tvom rodnom Novom Sadu zaogrnula velom snega da svojom  belinom naglasi čistotu i lepotu tvog dolaska.

Da li  postoji dodir duše,  ne znam zasigurno.  Ali,  stazom  nestvarnog bivstvovanja  posvećujem ove stranice tvojoj budućnosti. Želim da osetiš svoje korene. Neka ti oni poklone svoju snagu,  vetrom prolaznosti ulepšaju tvoj osmeh,   vedrinom pogleda učvrste tvoje korake i tako žive.

Mila moja devojčice, ništa nije dragocenije u životu i za život od lepog sećanja. Ja tu dragocenost imam i predajem ti je u nasledje. Kao relikviju, kao dukat, kao biser.

Osnovnu školu sam pohadjala u Bezdanu, a živeli smo na salašu koji je pripadao poljoprivrednom dobru na kom je radio moj tata Ivan. Salaš je bio udaljen oko tri kilometra od sela.  S jeseni i s proleća sam sa lakoćom odlazila i dolazila iz škole, ali zimi to nije bilo moguće. Sneg je znao napadati i do visine od jednog metra. Tako sam ja tokom zime stanovala kod tetke Jele, mamine najstarije sestre, i zajedno sa njenom decom, Nikolom ( Ninom) i Ljubicom išla u školu. Subotom popodne  nastava se završavala oko pola šest i nije bilo razloga zbog koga bih ja ostala u selu. Hrlila sam na salaš. Tetka je molila da ostanem, Nina je plakao, uvek me je voleo nežnom bratskom ljubavlju, tata i mama su mi ponedeljkom rekli da u subotu veče spavam u selu i da dodjem nedeljom pre podne kad se razdani.

Ali ne! Mene je na salašu čekala topla  peć,  mama, tata, sestra Milica, tetka Mara, mamina najmladja sestra koja je živela sa nama, petrolejska lampa kao osvetljenje i ušuškana slamarica za miran san. Nema te sile koja će me zadržati. Nije važno što moram pešačitiu oko tri kilometra u tišini bele zimske noći. Nije važno što moram preći zaledjeno brvno preko Kidjoša (Plazovića).  Nije me strah. Ja krenem.

I još neko krene, ali sa salaša. Moj tata. Bože, da li je imao baterijsku lampu? Godine 1958., 1959., baterijska lampa  je bila retkost. Možda ju je imao.  Ili su meni svetlile njegove oči.  A čula sam samo glas koji je parao noć: „Slavice! Slavice!“ Taj glas je meni davao snagu da se ne plašim, da idem slobodno. Glas je bio prethodnica i značio je da moj tata ide prema meni. On je znao da ću ja krenuti u noć. On je znao da ja idem kroz snežnu prtinu. Zna da idem  prema našem usamljenom salašu. Tri duda pred salašem. Visoka topola  pozadi. Bunar i djeram. Verni pas vučjak Džoni. Vidra, madjarski kuvas.

„Slavicceee! Slaviceee!“ U ravnici nema eha, ali odjekuje do dana današnjeg. Kroz noć, kroz godine, kroz vekove. Od mene, do tvog tate Željka, do tebe malena moja Mia.

Krenimo od mog rodjenja.  24. septembar,  godina 1951.  Majka Ruža, tvoja prabaka, još je krajem avgusta radila sve naporne poljske radove. Moj stric Frane, koji godinama živi u Zagrebu, seća se da su njih dvoje pred njegov polazak na srednjoškolsko obrazovanje u Vojno tehničku školu u Kragujevcu  te 1951. godine, natovarili „voz“ sena. On petnaestogodišnjak, klapac, vilama je bacao seno, a ona u poodmakloj trudnoći,  prihvatala je seno i slagala ga na paorska kola. Hrabra žena. Sve vreme je  tiho  pevušila.  Rad je za nju bila radost. Tata Ivan je očekivao poziv za služenje vojnog roka. A služilo se iha, haj, nekoliko godina. Očekivao se i trenutak mog rodjenja. Porodjajni bolovi su trajali dugo: dan, noć, dan – mama Ruža je bila iscrpljena, slaba. Tražila je svog Ivana da bude uz nju. Da joj daje snagu. Da joj drži ruku. Briše znoj sa lica. Bude oslonac. U patrijarhalnoj sredini bilo je to neobično. Ali, lepo.

Rodila sam se. Tamnoputa. Bez ijedne vlati kose na glavi.

„Neka se zove Marija,“  rekla je mama.

„Nemoj to nesritno ime, da dite bude nesritno“, molila je tvoja čukunbaka Mara na svojoj dalmatinskoj ikavici. Mislila je, pritom, na Mariju, Majku Isusa Hrista, koja je već pri rodjenju svog sina znala da će ga izgubiti zarad spasa sveta.

Tvoj pradeda Ivan je odlučio: daće mi ime Slavica po nazivu prvog jugoslovenskog posleratnog filma i glavnoj junakinji Slavici.  Na to treba dodati matičara u Bezdanu Njarai Rudolfa i neku nomenklaturu imena. Za njega je Slavica bilo ime od milja i mene upisaše 25. septembra 1951. godine kao Slavku Čačić. A rodjena sam, zapravo, dan ranije i zauvek sam bila Slavica. Mama je dve godine odbijala da me zove imenom. Ne znam kako me je zapravo dozivala. Znala je i meni i mojoj sestri Milici lepo reći „’ćeri moja“. Kad sam sa osam meseci na prostranom hodniku kuće u Novogradskoj prohodala, dok je mama radila u seljačkoj radnoj zadruzi, prabaka Mara je rekla „Slava ‘oda“ (hoda). To je bilo moje ime: Slava. Izgovaralo se sa različitim naglaskom. Na prvom ili drugom slogu. U zavisnosti od toga koliko je ko bio ljut ili blag prema meni.

Čukunbaka Mara je govorila „Slave, dušo“. Prava „nona dalmatinska“. A znala je nežno i toplo tepati svima nama. Moj tata Ivan za nju je često bio Ivica, stric Frane, njen Vranjko, Vrane, stric Nikola, Niko-diko, tetka Boja je bila Bojka,  moja mladja sestra Milica – Ševa Mileva i tako redom. Tu blagost kao božju  blagodat i osmeh  koji nadilazi nevolje, nezadovoljstva i nemoć, imala je samo ona.

 

“A, bis ga odnija!” znala je reći kad nešto nije baš bilo kako valja. “Bis” je na njenom dijalektu značio bijes, bes; a “odnija” – to je kao ono “neka ga voda nosi”. Mnogo je toga morala odneti ili oprati voda. Eh, bako, bako. Kad me je želela zaštititi od stroge i odlučne majke Ruže, znala je reći: “Biži Slave, ubiće te ona Irudica”.  Irudica je ženska translacija za cara Iroda koji je u vreme rodjenja Isusa Hrista  zahtevao da se ubiju sva deca rodjena u Vitlejemu kako se ne bi ispunilo proročanstvo o rodjenju spasitelja, Božjeg sina.

Postavljeno u Mia

Jedan komentar na “Mia

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.